KOMENTAR DANA! DOBRO JUTRO KOLUMBO: Amerika se probudila, vreme je za dobre odnose!

Amerika se probudila. Atlantski savet SAD najavljuje istorijsko pomirenje sa Srbijom. Žele stalno američko vojno prisustvo u jugoistočnoj Evropi i vraćanje reputacije Americi kao „istinskom posredniku“. Danas se u Vašingtonu održava jednodnevna konferencija „Nadolazeća oluja? Oblikovanje budućnosti Balkana u eri neizvesnosti“, na kojoj učestvuju američki politički vrh, ministri zapadnog Balkana, eksperti i diplomate. Sa srpske strane prisustvuje Ivica Dačić.

Dejmon Vilson, izvršni potpredsednik, samo dan ranije izjavio je za Glas Amerike da u pregovorima Beograda i Prištine Amerikanci ne bi trebalo da sede napolju. Iako su prepustili liderstvo Evropskoj uniji posle devedesetih, „uznemirujući trendovi“ na Balkanu traže da se Amerika više angažuje, vrati u igru i stvari postave na svoje mesto. Američka baza „Bondstil“ postala bi, umesto sedišta Kfora, sedište NATO za ovaj region. To je i signal drugim velikim silama koje su iskoristile američko odsustvo da se ovde aktiviraju. Transatlantskim integracijama nebitno je da li se radi o ruskim obaveštajnim službama ili organizovanom kriminalu. Vilson je posebno pohvalio ponašanje naprednjačke administracije. Oslanjajući se na ankete, rekao je da biračko telo Srbije shvata da je budućnost u Evropi, a pod Vučićevim liderstvom razgovori s Prištinom mogu da se završe, da se unese osećaj sigurnosti u taj odnos, ali i osećaj neminovnosti. Biće to „teški trenuci“ za srpskog predsednika, ali postoje „zainteresovanost i volja“.

Nadolazeća oluja? Dakle, nema više sedenja na dve stolice?

Ko pažljivo prati medije poslednjih mesec dana, mogao je da primeti da medijske pesnice naprednjaka, televizija Pink i ostali, znatno ublažavaju govor o NATO. Na nedavnom sastanku u Briselu, Vučić i Stoltenberg delovali su više nego srdačno. Istovremeno, u Skupštini Srbije visoka zvaničnica Dume drži dirljiv govor o prijateljstvu dva slovenska naroda, nad srpskim nebom lete „migovi“, Ana Karenjina i Matilda u bioskopima uspešno zavode i mlađe generacije, a Srpsko-ruski humanitarni centar u Nišu traži diplomatski status. Rusi su ušli. Od te činjenice ne može da se pobegne, jedino da se okrene glava. Neko psuje, neko se raduje.

Posle pada Miloševića, Amerika je imala Srbiju na dlanu. Uprkos bombardovanju, što je paradoks, zanos naroda je bio toliko jak da je proameričko raspoloženje i u tim kritičnim trenucima bilo na visokom nivou. Trebalo je čitavih 18 godina da Srbi izgube poverenje u Ameriku, sloj po sloj, od predsednika Klintona do predsednika Obame. Ali tada je Evropska unija bila jaka, dominantna i propustila je priliku da bude blaga, a ne osvetnički raspoložena prema Srbiji. Danas je Evropa nestabilna, a Balkan može da postane ili ruska gubernija ili islamski kalifat.

I zato Amerikanci dolaze. Neka dođu u miru, jer Srbiji je potrebno istorijsko pomirenje s Amerikom. Ako su pametniji i bolji od Evropljana, neka dođu bez ultimatuma. Još nije kasno, ne umire ljubav tek tako. Ne mogu, a da se ne setim reči svog devetogodišnjeg sina, koji je, gledajući „Terminatora“ dok su padale bombe u srcu Beograda, ogorčeno uzviknuo: „Volim ih! Neka nas ubijaju!“