icon-commentsicon-galleryicon-reacticon-totopicon_react
Foto: Printscreen

KOMENTAR DANA: Potpuno ludilo!

Slavi se 111 presuđenih godina robije šestorici Hrvata i Praljkov šokantni čin. I u Srbiji vlada tiho zadovoljstvo. Ne toliko zbog režisera sopstvene smrti koliko zbog želje da Tuđman konačno gori u paklu

Objavljeno: 30.11.2017. 21:28h

 

Zavesa je spuštena. Ili se tek diže? I dalje smo svi na ovom brdovitom Balkanu zarobljenici nedovršenih ratova, i dalje će mnogi prikrivati odgovornost za zločine počinjene devedesetih, njihovu kompleksnu političku pozadinu, bez obzira na žrtve, bez obzira na svedoke, bez obzira na (ne)selektivne sudove...



Ustaće, bojim se, neka budala i ponovo upaliti svetlo. Jer, recimo, rušenje starog mosta u Mostaru „bilo je opravdano“, a ima još toliko toga da se poruši. I toliko ljudi da se pobije.


Ali nismo samo mi krivci. Ne znam da li će vam od toga biti lakše. Meni nije, prosto mi kuva u stomaku.


Izgubljen pogled haškog sudije Karmela Ađijusa (Malta) susreo se slučajno s mojim. Pretrnula sam. Pretposlednji čin u drami s radnim nazivom „Politički sud donosi političku presudu Hrvatskoj i Hrvatima za stvaranje hrvatske države na dan državnosti bivše Jugoslavije“, u režiji Slobodana Praljka, nisam uspela da vidim. Ali sam jednako bila zapanjena kao i svi oni koji su direktno pratili kako Praljak, drhtavom rukom, prinosi ustima čašicu otrova kad sam shvatila šta se dogodilo. Tamo gde ne sme da se dogodi.


Čitala sam tog momenta vesti. Isto tako nevesele. I stala, u neverici, kod tek pristigle: Oskar Groening, bivši pripadnik specijalnih nacističkih snaga Trećeg rajha, „mora, uprkos dubokoj starosti, pristupiti odsluženju četvorogodišnje zatvorske kazne“, presudio je Viši pokrajinski sud u Celeu, gradu u nemačkoj saveznoj državi Donja Saksonija, zbog pomaganja u ubistvu najmanje 300.000 (i slovima: trista hiljada!) nesrećnika u koncentracionom logoru Aušvic od 1942. do 1944. Pre toga je od njih mažnjavao pare i dragocenosti, ali, eto, „mučenik“ je prihvatio moralnu odgovornost za Holokaust.


Čovek prosto da ne poveruje! Četiri godine?! Pa što i njega ne osudiše na dugogodišnju kaznu, pa onako star (zdrav je) - dok ne izdrži, kao ovi naši Balkanci?!


Tragičan sarkazam pravde u 21. veku ne ogleda se samo u nemačkom i drugim belosvetskim sudovima, pa i u Haškom tribunalu.


Kome je to stalo do složenih epiloga?


Ne bih da me neko proglasi teoretičarem zavere, ali činjenice nas na ovo pitanje upućuju svakodnevno. I svugde: kod nas, na Bliskom istoku, u Rusiji, u Trampovom neverovatnom carstvu, Severnoj Koreji... Sve selekcija do selekcije na delu.


No, da ne širim priču. „Slučaj Praljak“ ovde bi mogao da bude kap koja će prevršiti nečiju čašu. Prijatelj iz Zagreba kaže da je haški sud konačno zakucao poslednji ekser u kovčeg u kojem već leži mrtva BiH. Iz Sarajeva mi drugar javlja da se svugde čuje rafalna paljba. Slavi se 111 presuđenih godina robije šestorici Hrvata i Praljkov šokantni čin. I u Srbiji vlada tiho zadovoljstvo. Ne toliko zbog režisera sopstvene smrti koliko zbog želje da Tuđman konačno gori u paklu.


Kutija šibica je napunjena, samo se čeka da neko izvuče drvce s fosfornom glavom i kresne. A gde su ludi Balkanci, tu su i Evropejci. O Rujama i Amerima i da ne govorim. Ratovi nisu dovršeni.
I šta reći drugo nego - potpuno ludilo!

 

Kurir / E.K.

 

Foto: Printscreen