KOMENTAR DANA: Vrabac u ruci i golub na grani

Posao godine ili šteta? Pa, možda, kad nam vrate aerodrom za 25 godina, budemo u stanju i mi sami da ga vodimo. Sad je tako kako je. Pesimisti će reći da sledi četvrt veka robijanja i rintanja za strance u sopstvenoj državi, da je davanje u koncesiju „Nikole Tesle“ promašaj, čist gubitak. Optimisti: kako smo se nadali, dobro smo se i udali! Kapaće parice!

Možemo da pričamo šta hoćemo, ali otkako su Brozovi kadrovi otišli s vlasti, kakvi god bili, da se bacala samo po jedna lopata dnevno, na ogromnom surčinskom platou danas bismo imali još jednu pristanišnu zgradu, najmanje još jednu novu pistu...

Ali domaće partijice zaustavile su domaću pamet i ulaganja i prednost davale fikusima, šoljicama za kafu, slikama, kožnim foteljama, reprezentaciji... Po pedeset puta većoj ceni, naravno. Bivša ministarka Marija Rašeta Vukosavljević pravosnažno je oslobođena optužbi za zloupotrebe na aerodromu. Gorak ukus u ustima je ipak ostao. Novce su vrlo dobro znali da ulupaju i njeni naslednici. I građani su s pravom besni.

Smisla za humor, pored svega, raji ne nedostaje. I mi ćemo ulupati pare od akcija, govore redom. Bolje uložiti „Teslinih“ 1.700 dinara u klopu, dok ne padnu akcije, nego držati 1.000 Dinkićevih evra u banci. Smeju se, ali misle ozbiljno.

A država? U šta će ih ona ulupati? Za smanjenje javnog duga ili kapitalne investicije? U javnu potrošnju ne bi smela.

Ima 60 dana dobro da razmisli. U prvom kvartalu 2018. očekuje se potpisivanje ugovora s Francuzima. Jasno, jedno je kad se nešto obeća, kad se napravi ugovor, a potpuno druga priča da li će koncesionar da se pridržava svih elemenata ugovora. To ostaje da se vidi, baš kao i ambiciozni planovi naše vlade, jer teško je pametno postupiti kad ti se, odjednom, nađe mnogo para na gomili, a besparica i dalje vlada.

Cena za koncesiju je dobra, ostalo je da se ugovore finese.

Najmanje što se može očekivati od „finesa“ jeste da se sredstva utroše onako kako je najbolje, da nestašnim ministrima ne iscure iz ruku kao što se onomad dogodilo sa 1,5 milijardi maraka dobijenih od prodaje 51 odsto „Telekoma“. Slobini kadrovi su ulupali pare u „oporavak“ preduzeća, malo dali za skromne penzijice, da se Vlasi ne dosete. Znali su da država i društvo neće imati baš neke naročite koristi, ali...

Dugove moramo da vraćamo, hteli ne hteli. A nakarikali su ih i drugi bivši. Oponenti današnjoj vlasti tvrde da ni ona nije repa bez korena. Pamet u glavu - igre s poveriocima nikada nisu bile igre bez granica. Baš kao ni igrarije s kapitalnim investicijama, koje su Srbiji neophodne i za koje je u prethodnom periodu najčešće i povlačila kredite. Danas investicija, na sreću, ima.

Neka se premijerka ne ljuti, ali posle prethodnih „vizionara“, kraduckanja i korupcije, ipak je Vučić ponovo priveo Francuze u Srbiju, „zemlju u koju vredi ulagati“, kako je to rekao Nikolas Norbert, šef „Vansija“.

Početak razvoja koncesionarstva u Srbiji 1859. takođe je vezan za Francuze. Data im je koncesija za eksploataciju rudnika Majdanpek na 30 godina. Oktobra 1892. puštena je prva tramvajska pruga od Kalemegdana do Slavije. „Varošku železnicu“ i osvetljenje skockali su koncesionim ugovorom Srbi i „Petlovi“. Modernizovanu, koristimo je i danas. Saradnja s Francuzima tad se isplatila.

U 150 godina koncesionarstva, inače, nismo se proslavili. Iskustva u poslednjih 30 nas posebno opominju. Sve to Vučić zna. On je taj koji će morati da vodi računa zašto se upustio u posao sa „Vansijem“, s kojim saldom će Srbija zaista da ispliva i gde će novce najbolje da „ulupa“. Obećava da se neće obrukati. Pa, što se mene tiče - i ne sme. A Vlada? Stajaće u stavu mirno, a raja će da se raduje - dublji će im biti džep kad krenu u kupovinu. Sirotinji znači i 1.700 dinara, a Srbiji svaka parica od koncesije.