MILA ĐINĐIĆ ZA BH DANE 2009. GODINE: Zoranu nisu oprostili Miloševića u Hagu! U poslednjem razgovoru sam zaplakala i rekla ČUVAJ SE!

Živite u Beogradu?

Deo godine povodim ovde, a deo u selu kod Prokuplja. Tamo imam kuću, baštu. Zasadila sam cveće. Nosim ga Zoranu na grob i kukam: e, moj sine, nisam ga tebi namenila… Ne daj, Bože, da ikada saznate kako je…

Suprug vam je umro?

Drago je umro u Prokuplju, 2002, godinu dana pre Zoranovog ubistva. Ovde sam ga sahranila. Leži na Bežanijskom, a naš sin Zoran na Novom groblju. Nikada jednome nisam otišla na grob, a da ne odem i drugome. Drago je umro, ubila ga je kap dan poslije Zoranovog povratka iz inostranstva… Već je DOS bio napravljen… Šta je mom sinu to trebalo, hajde, recite mi?!

Šta mu je trebala politika, na to mislite?

Kada bi nešto naumio, Zorana niste mogli zaustaviti, niste ga mogli sprečiti… Šta mu je trebalo da na silu sastavlja šesnaest, sedamnaest stranaka i da od njih pravi vladu?! Vidite kakvi su naši ljudi! Danas govore – pobedio je Koštunica, a svi znaju da bez Zorana ne bi bilo ništa. Bio je vođa, lider… A nikoga praktično nije imao oko sebe. Bio je sam! Kako to da, kada je tog 12. marta došao, u Vladi nije bilo nikoga; kako to da su vrata bila zaključana? Njegov pratilac, Veruović, otpratio ga je do vrata, a onda otišao do kola po tašnu. Zašto ga je ostavio? A Zoran je hodao pomoću štaka. Prvo su ga obogaljili, a onda su mi ga ubili! Onakvog čoveka! Bio je čudo, duša… To se ne rađa svaki dan. Nije što je moj… Pametan, načitan… Doktorirao je u Nemačkoj, ali se ipak vratio u ovu kuću. Ja sam ga odgajila…

Koje godine ste se doselili u Beograd?

1967. Zoran je bio najbolji đak i nisu mu smetale česte očeve prekomande. Brzo se uklapao. Poslednja dva razreda gimnazije je završio u Beogradu. Sećam se da je jednom pisao sastav za takmičenje povodom Dana Jugoslovenske narodne armije i – pobedio. Profesor i on su dobili pedesethiljada dinara kao nagradu.

Bio je i odličan student.

Izuzetan. Drago je želeo da mu sin bude mašinski inženjer, pa je Zoran najpre tamo predao dokumenta. „Mogu ja to završiti“ – ubeđivao nas je. „Imaću stan, kola, novac, ali neću biti srećan. Hoću da upišem filozofiju“. Pustili smo ga da studira ono što želi. Učio je do kasno u noć, nikada ga nismo terali. Spavao je sa knjigom. Uvek nam je govorio tek kada položi ispit, nikada pre.

Znali ste da se još kao student uključio u politički život?

Rekla sam vam da njega nikada niste mogli odvratiti od nečega što je naumio. Početkom sedamdesetih godina, ovde kod nas su došla dvojica policajaca u civilu da ispituju Zorana. Kasnije je uhapšen… Zoran je bio u svojoj sobi, nešto je učio. Otvorila sam vrata i, kada su mi policajci objasnili zašto su došli, rekla sam da uđu ali da se najpre izuju. Navika iz Bosne! Zoran se kasnije smejao kako sam ih isprašila. Pričao je svima… Studenti su ga voleli… Bio je moćan, temperamentan, pun energije…. Ličio je na mene. A zdrav kao dren!… Srce me boli za njim. Da je bolovao od neke bolesti, ni po’ jada! Polomili su mu noge da bi ga lakše ubili… Niko ne može razumeti moj bol. Ne znam kako ću preživeti taj dan… Kada sam čula..

Kako ste čuli, ko vam je rekao?

Tog 12. marta sam bila u opštini da platim neke račune. Porez. Svi šalteri su bili zatvoreni, a zaposlene žene su pile kafu… Zoran nije voleo lenje ljude. Voleo je da radi, kao i ja… Nisam mogla da platim račun, pa sam se požalila šefici. Proveravala je nešto u kompjuteru, a onda rekla da šest godina nisam platila porez. „Ni slučajno!“ – planula sam. „Gospođo, znate li da bi moj muž pre umro od gladi nego da dozvoli da ne plati neki račun. Bio je uredan čovek“.

Celo jutro sam se time bavila. Dan lep, pravi prolećni. Sećam se da sam svratila u stari Merkator da nešto kupim. A onda prema kući. Bila sam na vratima kada sam čula telefon.

„Crna Mila, jesi li videla šta ti je sa Zoranom?!“

Ko vam je javio?

Komšija iz Prokuplja kome sam se nekoliko dana ranije žalila da se bojim za Zorana. Rekao je da uključim televizor. Imala sam šta da vidim.

Kako to da ste saznali od komšije? Zar ne bi bilo logično da je neko iz Vlade došao da vam kaže?

Možda je neko i dolazio, ali sam bila vani. Ne znam. Pozvala sam odmah momke iz Zoranovog obezbeđenja i odjurila u Urgentni centar. Dvorište je bilo puno policajaca. Sada mu ne trebate – mislila sam u sebi. Kada je trebalo da ga čuvate, nije vas bilo. Ušla sam. Doktor je rekao sestri da mi da tabletu za smirenje. „Neću nikakvu tabletu. Ne treba mi!“ – odbila sam. Ušla sam u salu u kojoj je ležao Zoran. Ona njegova lepa glava… Oči zatvorene… Lep, a dole… Grudi raspukle… Srce prosuto na sve strane… Stajala sam pored njega, grlila ga, kukala… Ponovo su pokušali da mi daju nešto za smirenje. Odbila sam, nisam htela.

Zašto niste?

Nisam mogla da dozvolim da mi umrtvljuju bol… Moralo je da boli… Pa, pobogu, ubili su mi sina!.. Ležao je tako… Bio je moj život… Imam ja i Gordanu, ali Zoran je bio moj život. Samo ja znam kako sam to podnela…

Ružica je znala, bila je kod Zorana pre mene… Kada sam izašla iz te sobe, videla sam da razgovara sa Mijatom, doktorom, tastom Čedomira Jovanovića… Stajala je na prozoru, gledala kako se ljudi okupljaju… Nema… U jednom momentu sam pomislila – kako može?! Dole su stajali fotoreporteri.

Bio je tvrdoglav i… Bio je naivan, lakomislen, verovao ljudima… Bio je jako hrabar..

Zašto ste ga vi upozoravali? Nešto ste predosećali?

Bila je nedelja… Pošla sam u kupatilo… Zvonio je telefon… Vratila sam se, podigla slušalicu, ali nisam prepoznala glas. „Izvinite, sa kim razgovaram?“ – pitala sam. „Mama, ja sam, Zoran“ – rekao mi je. Počela sam da plačem.

„Šta je, Zorane, sa tobom? Kakav ti je to glas? Kaži mi, sine, šta se događa, šta ti je“. Osetila sam da se sprema nešto strašno, ali nisam mogla ni da pretpostavim da će… Molila sam ga da se pazi, podsetila ga šta mu se dogodilo kod hale Limes, kako su pokušali da ga ubiju…

A on?

Ništa. Slušao je, ali više nisam mogla da čujem njegov glas. Nikada!

Uvek je negde žurio… Poslednje što sam rekla bilo je – Zorane, čuvaj se!

Nije me poslušao… A nije ni mogao. Nije mu bilo spasa. Bili su odlučili da ga ubiju…Prosti naš svet, ne voli da vidi nekoga prepametnog, nekoga ko je iznad… Pogledajte mu biblioteku… E, moj Zorane… Ogovarali su ga, svašta pričali protiv njega… Koštunica je u tome debelo učestvovao. Nikada mu nisu oprostili što je Miloševića poslao u Hag… Pitali su me jednom policajci u Prokuplju – na koga sumnjate. „Na vašeg šefa“ – odgovorla sam. „Na Koštunicu!“ Zorana sam upozoravala da ih se čuva, ali je mislio da je pametniji od svih. I bio je… Govorila sam mu da mu sestra neće preživeti ako se njemu nešto desi. A onda ta sahrana… I taj govor mitropolita Amfilohija… Šta mislite?…Ružica nikada posle toga nije zvala popove. Vidite li šta oni danas rade?! Amfilohije je mog sina proglasio izdajnikom, a Zoran je pravio donatorske večere za završetak hrama Svetog Save! Nisu ga voleli. I patrijarh Pavle je više voleo Koštunicu… A Zoran im je pomogao… Nikada ih više nismo zvali…

Gordana dođe, pa zajedno idemo na groblje. Uvek tako odlazimo pre ostalih, kada nema gužve…

Šta se desilo sa vašom ćerkom? Da li ste ikada dobili izveštaj o tome šta se zapravo dogodilo – ko je napao, ko joj je dao tu injekciju?

Nikada, dušo moja, nikada. Ko da nas obavesti?! Mene i danas slušaju, znam ja to. I moram vam reći – čuvajte se! Nemate se kome obratiti, nema ko da vas zaštiti! Pa, ovde su ubili premijera!… Ko da nešto kaže?! Čulo se da Gordana ima nekakav spisak kod sebe, da nešto zna.

Kakav spisak?

Ne znam. Pričalo se o spisku na kome su imena ljudi koji su bili opasni, lopovi, Zoranu radili o glavi, bili umešani u ubistvo… Rekla sam novinarima da takav spisak postoji. Kada su čuli, otišli su kod Gordane u Valjevo… Upali su u kuću, uhvatili je za vrat, vukli je za kosu do kreveta i dali joj neku injekciju. Ne znam šta je. Spavala je, oni su tražili… Nikada nismo saznali ko su…Kasnije smo Gordanu prebacili na VMA. Doktori su rekli da to nije bila nikakva opasna supstanca, da je zdrava…

Kasnije je i vaša ćerka dobila obezbeđenje?

Jeste, ali kakvo?! Ti momci iz obezbeđenja su često, kada bi završili smenu, na stolu ostavljali otvorenu Legijinu knjigu… Namerno su provocirali Gordanu…Ovo je čudna zamlja, čudan narod… Kao da još uvek ne shvataju šta je Srbija Zoranovom smrću izgubila. Pa, vidite li da prijatelji Legiji spremaju bekstvo?! Zamislite da čovek na čoveka pospe živi kreč! To nije čovek; on je čudovište!… A kada je prvi put ušao u sudnicu, sećam se… Gledao me je pravo u oči. I ja njega. Nije skidao pogled. To su svi primetili.

Kako ste reagovali kada ste čuli da se Legija predao?

Sećate li se ko ga je sve dočekao? Kakvi su to ljudi?! U tri sata noću se skupila elita da dočeka čoveka koji je ubio predsednika Vlade! Sećate li se? Rade Bulatović, Jočić, ona debela nakaza iz televizije… Svi! Skupili su se i većali, sigurno su mu nešto obećali… A vidite sad Jočića… Ma kako vam to zvučalo, Ivica Dačić je drugačiji. Sa njim se može nekako razgovarati. Bio je među Miloševićevim ljudima, a sada shvata da se ne može nazad… Nema povratka na staro. To je govorio i moj sin. Nema ga, ali nikada se Srbija više neće vratiti na ono gde je bila. Zoran je to platio životom. A oni ga danas vređaju.

Sigurno vas pogađa kada čujete tako nešto. Radikali…

Oni su beda i od njih me ništa ne pogađa. Znam ko je bio Zoran. Radikali prave cirkus od države, parlamenta, svega…

Tomislav Nikolić kaže da se Ružici Đinđić izvinio zbog izjave da poruče „Zoranu Đinđiću da je i Tito pred smrt imao problema sa nogom“. Nikolić se i vama izvinio?

Nije i to izvinjenje ne bih ni prihvatila. Kasno je, boli! Ne možete jednog dana da vređate, a drugoga da se ljubite. To kod mene ne može. Ja imam karakter. Dosta je bilo! Ružica može da prihvati, ali ja neću.

Sećate li se svog poslednjeg susreta sa sinom?

Ne, ne mogu da se setim… Kada je postao premijer, retko sam ga viđala. Nije imao vremena, stalno je radio. Ostali smo ga željni. Tešila sam se time što ga viđam na televiziji. Znao je ponekad da dođe na ručak kod mene, dovede decu…

Posećuju li vas unučad?

Ponekad. Luka trenira košarku, Jovana uči… Dođu na ručak kada imaju vremena…

A neko iz Demokratske stranke?

Nikada! Sa njima nemam ništa.

Zašto?

Neću da komentarišem. Oni najbolje znaju. Smatraju da je sve njihova zasluga, da tu nema mesta za mog Zorana… Svom sinu sam u Prokuplju sama podigla spomenik. Gde su njegovi prijatelji, gde su ti „saborci“?! Neki su došli… Bio je Tadić, Šutanovac… Gašu Kneževića, Gordanu Matković i Rasima Ljajića sam pozvala da dođu… Bilo je dosta običnog sveta. Ljudi plaču, žale, a dok je bio živ, nisu ga voleli… Zoran je bio izuzetan. Žao mi je što je sebe ponizio i dozvolio da tako ode, da ga ubiju… Neka mu je laka crna zemlja… To što su ga ubili, to je najgori zločin! Bedni, mali, nepismeni ljudi! Ubiti takvog čoveka!… Srce me boli za ovom mojom Gordanom. Crći će od tuge. Ja sam jača, sve izdržim. Idem na groblje i, verujte, svakoga dana na njegovom grobu nađem cveće. Neko je juče ostavio kale. Četiri kale…

Znao je da ih je najviše voleo.

(Kurir.rs/BH Dani, 13.03.2009, Foto: Nemanja Pančić)

POGLEDAJTE BONUS VIDEO:

(KURIR TV) BIVŠI PREDSEDNIK GORKO ZAPLAKAO NA GROBU UBIJENOG PRIJATELJA: Tadić položio venac za Zorana Đinđića, pa zanemeo od suza