icon-commentsicon-galleryicon-reacticon-totopicon_react
Foto: Dragana Udovičić, Printscreen/YT

Stravične rafale i dan-danas neprestano čuje...

OTAC MI JE TOG DANA REKAO "NEMOJ, SINE, NA BISTRICU, JOŠ JE HLADNA", A JA SAM IPAK OTIŠAO Ispovest Bogdana koji je preživeo pakao u Goraždevcu: Ne bole rane, koliko nepravda! Ne dao Bog nikome!

Bogdan Bukumirić je 2003. godine, kao petnaestogodišnjak, preživeo napad albanskih terorista na srpsku decu u Goraždevcu. Lekari su mu davali samo četiri odsto šanse za život, ali on je pobedio.

Objavljeno: 13.08.2018. 12:45h

 

"To je dan koji je u mojoj glavi najžalosniji i ostaće dok smo živi. Ja sam tada krenuo ka reci, bazen u selu nije postojao. Otac mi je rekao: "Nemoj, sine, još je hladna voda." Pitao sam ga još jednom i na kraju me je pustio. Bilo nas je tamo između 80 i 100, što dece, što odraslih koji su ih doveli. Tu smo se kupali od 1999. i nikad nije bilo problema", seća se Bogdan napada albanskih terorista na srpsku decu.


 

foto: Dragana Udovičić

 

Pamti da je voda zaista bila toliko hladna, kao što ga je otac upozorio, da je ubrzo izašao i prišao vatri koju su njegovi drugari založili da se ugreje. Pakao je počeo u sekundi, a da niko nije ni bio svestan šta se dešava.

 

foto: Printscreen/YouTube

 

Pogodilo ga osam metaka

 

"Tri metka su me pogodila u levi bok i odbacila me u stranu. Taj deo šume iz kojeg su monstrumi pucali relativno znam, naglo sam se okrenuo, još dva metka su me pogodila u grudi i stomak. Više nisam mogao da stojim na nogama i dok sam padao, metak me je pogodio i sa desne strane glave, a osmi metak mi je okrznuo levu nogu. Pokušao sam da ustanem, čuo kuknjavu, plač, vrisak, i dalje nisam bio svestan šta se dešava", ispričao je nesrećni mladić u jutarnjem programu televizije Hepi, na 15. godišnjicu tuge i bola.

 

foto: Dragana Udovičić

 

Komšije su odmah pritrčale da mu pomognu, ali ni tu drami nije bilo kraja. Naprotiv, sve je u trenutku delovalo beznadežno.

 

 

"Prvo su me prebacili u italijansku bazu Kfora da mi pruže prvu pomoć, ali dok su čekali da dođu njihovi doktori, prebačen sam u seosku ambulantu. Na svoju odgovornost, dvojica komšija i moj brat su krenuli u bazu Kfora u Peć, onda nam je stao auto kod pijace u Peći, Albanci su tamo videli srpske tablice i nasrnuli na nas, udarali nas... Bio sam u svesnom stanju tada, i i dalje se svega sećam, ti bolovi su bili neopisivi, ne daj Bože nikome. Utom su naišle dve patrole Kfora i ta grupa se razbežala. Tada sam pao u komu. Znam po pričama da sam onda prebačen u pećku bolnicu, ležao sam krevet do kreveta sa ocem poginulog mladića, držao nas je obojicu za ruke. Pričao nam je da se albansko osoblje veselilo u bolnici, puštali su muziku.

 

foto: Printscreen/YouTube

Pakao na putu od bolnice do bolnice

 

Posle 3 sata ubeđivanja doktorke da me prebace u bolnicu u Kosovsku Mitrovicu, Kfor je konačno obezbedio helikopter, ja i drugar Marko smo bili u njemu. Helikopter je išao ka Prizrenu, Marko je ostavljen u nemačkoj bazi Kfora, a ja sam prebačen u južni deo Kosovske Mitrovice u francusku bolnicu. U međuvremenu doktorka iz Mitrovice, bez pratnje, na svoju odgovornost hrabro dolazi da nadgleda operaciju moje slezine koja je morala da se ukloni jer je kroz nju prošao metak, a oni to nisu dozvoljavali. Pitala je šta mi je sa glavom, oni su zvali nekog neurohirurga, ali ona se uspaničila i insistirala da se prebacim dalje u Beograd na VMA. Tada nije smela da se izvrši operacija, jer sam imao premalo krvi u organizmu. Rekli su mi da su mi davali samo 4 odsto šanse da preživim. Sutradan sam imao dve operacije. Na Preobraženje Gospodnje počeo sam da se budim iz kome, nisam znao šta se dešava", nastavlja Bogdan priču o svojoj stravičnoj sudbini.

 

Premijer Živković uz postelju tokom oporavka

 

foto: Printscreen/YouTube

 

Pored brojnih predstavnika medija, uz njegovu postelju kada je otvorio oči bili su i tadašnji premijer Srbije i Crne Gore Zoran Živković i naš proslavljeni košarkaš Vlade Divac. Posetili su ga i sutradan, dajući mu podršku da istraje u borbi za život.

 

"Ono što mogu da vam obećam jeste da će državne institucije zajednice Srbije i Crne Gore učiniti sve što mogu da vam poboljšaju položaj", odlučno je tada poručio premijer Živković.

 

 

Nažalost, rafali su tog dana bili kombi za Bogdanove drugare Ivana Jovovića (19) i Panteliju Dakića (12). Skoro hiljadu žitelja Goraždevca kod Peći prisustvovalo je na mesnom groblju njihovoj sahrani, a među njima i premijer Zoran Živković i vicepremijer Nebojša Čović. Njih dvojica su doputovali u Goraždevac nakon sastanka sa tada novim šefom UNMIK-a Harijem Hokerijem u Beogradu.

 

Dvojicu mladića na večni počinak ispratilo hiljadu žitelja

 

Opelo je služio mitropolit crnogorsko-primorski Amfilohije sa sveštenstvom raško-prizrenske eparhije, a ispraćaju posmrtnih ostataka prisustvovali su i predstavnici UNMIK-a i srpske koalicije Povratak.

 

foto: Vijesti.me/ Savo Prelević

 

"Ovo nisu incidenti očigledno, ovo je doček novog šefa UNMIK-a. Albanski ekstremisti sa svih teritorija, iz Albanija i sa Kosova i Metohije i Preševa i Bujanovca su dali svoj doprinos tom dočeku. Doček je napravljen da se pokaže da oni ne žele mir, da žele rat, da su zaplašeni, već vidljivom promenom politike prema Srbima i prema Srbiji u Njujorku, Vašingtonu i Briselu", rekao je tada premijer Živković.

 

Da se nikada više ništa slično ne bi ponovilo i rane barem na mah zacelile, tadašnja vlast je potom u selu izgradila bazen. Makar i simbolično, značilo je meštanima...

 

Na pravdu čeka punih 15 godina

 

"Njih više nema, ali nas gledaju sa neba. Nema sekunde da kroz moje misli ne prođe to sećanje, ogorčen sam što 15 godina očekujem da me obaveste ko je monstrum ko je to uradio, da bude priveden licu pravde. Ne bole rane koliko to boli. Niko me do danas tim povodom nije kontaktirao, nekoliko puta sam pisao međunarodnoj zajednici i dobijao poražavajuće informacije, na kraju je 2011. godine i zvanično istraga obustavljena", završava Bogdan svoju ispovest sa bolom u glasu.

 

foto: Printscreen/Happy TV

 

Ipak, kaže, smogao je snage da nastavi život, u čemu mu je porodica bila i ostala najveći oslonac i podrška.

 

foto: Printscreen/Happy TV

 

"Zbog njih pozitivno razmišljam, nikakvu potrebu za osvetom ne osećam. Porodica mi daje snagu i motivaciju da nastavim dalje, povrh svih ćerkice od 3 i po godine i godinu dana", sa osmehom posle svega zaključuje on.

 

(Kurir.rs/Foto: Printscreen/YouTube, Dragana Udovičić)