MOBILNI TELEFON NE MOŽE DA ZAMENI REALNOST: Nemoj da slikaš, doživi svojim očima!

Sećate li se misli da se lepota nalazi u oku posmatrača? Možda niste najprivlačnija osoba, ali onome ko vas voli najlepši ste na svetu. Međutim, lepota se danas, kako stoje stvari, nalazi u kameri mobilnog telefona.

Putovanja, letovanja, zimovanja i svi vidovi bežanja od kuće postali su imperativ današnjice, a njihova svrha, nažalost, manje je upoznati nepoznate predele, a više islikati ih uzduž i popreko mobilnim telefonom. Firenca, Tajland, Kuba, Grčka, Budva, Zlatibor, Tara... hoćete li o njima više da pričate ili ćete pokazivati fotografije u mobilnom telefonu?

Svako će reći da je "išao da proširi vidike", ali će vas ugušiti hrpom snimaka poznatih građevina ili lokacija, kao da ih nikad niste videli niti čuli o njima. A na svakoj, ali svakoj fotografiji dominira selfi od kog se pozadina skoro i ne vidi. I u čemu je onda poenta?

POBEDA PIKSELA Uspomene su važan deo naših života i postoje trenuci kojih želimo da se večno sećamo. Ali da li je baš svaki toliko važan da ćemo minutima tražiti najbolji kadar kako bismo slikali nešto notorno? Zar naša želja za uživanjem ne bi bila ispunjenija onim što osećamo pred svim tim prelepim prizorima i zdanjima, doživljajem koji bi mogao da se prepriča i oplemeni i onoga koji sluša? Međutim, za takav doživljaj potrebno je vreme, sati posmatranja, a oni se troše na neprekidno škljocanje, kliktanje, zumiranje, nameštanje...

Sve manje gledamo očima, a sve više okom kamere. Iako imamo vid savršeniji od "ajfona", ipak se odlučujemo za piksele umesto za očni živac. Lepota koju gledamo kao da više ne služi ničemu osim da bude prikazana drugima - od lepote predela do onoga što smo večerali. Retke su one očaravajuće priče s putovanja, mala otkrića, sićušni podvizi u razmišljanju. Ima ih, ali na kašičicu. Opremljeni najboljim i najskupljim telefonima, novi svetski putnici, i ne znajući, pripadaju onima za koje važi izreka "Magarac u Carigrad, magarac iz Carigrada". Šta si uspeo da vidiš pored tolikog slikanja?

JUTJUB U BEBI-SEDIŠTU Gubljenje dragocenog vremena na manijakalno fotografisanje nije najgori proizvod modernih vremena. Razumljivo je da ćete izvaditi mobilni ako ste prvi put ugledali svoje novorođenče, popeli se na Mont Everest, sedeli do stola za kojim sedi Orhan Pamuk, zabeležili najlepše trenutke s najdražima. Problem nastaje kad je vaša beba ovekovečena na milion fotografija dok leži na stomaku s golom guzom ili kad pravi prve korake, kad je tata i mama slikaju i kad treba i kad ne treba.

Tako deca od dana rođenja bivaju izložena teroru "mobilizacije". Navikavamo ih da poziraju, da se puće, razvijamo im osećaj da ih neko stalno posmatra i da uvek treba da budu spremni za slikanje. To vide od svojih roditelja, koji kuckaju, razgovaraju telefonom i škljockaju dok su s njima u parkiću, dok ih šetaju u kolicima, kad su u kući...

A kad dete malo odraste i postane nemirnije i zahtevnije, u bebi-sedištu na zadnjem sedištu automobila, ali i u stanu, često umesto mede dobije fino ušuškan mobilni telefon, iz kog s Jutjuba odzvanjaju dečje pesmice, crtani filmovi, ali i "hitovi" koje vole tata i mama. Tako im u situacijama kad bi trebalo da im pričaju, zabave ih ili umire, tutnu famoznu napravu u ruku da im ne smetaju. I niko ne razmišlja da je to ozbiljan oblik zavisnosti. Svrha mobilnih telefona davno je prerasla početnu benignu fazu - da treba da budu praktični. Sada su neophodni i kad nisu neophodni.

KOMŠIJSKO KUCKANJE Mobilni telefoni zamenili su knjige i novine, ali i elementarnu komunikaciju. Između mlađih i starijih nastala je trka u ovoj vrsti pismenosti. Naravno, mlađi pobeđuju jer su brži, spretniji i lakše uče, a stariji se trude da ne zaostanu pa pljušte poruke začinjene emotikonima. Tako se danas sve dogovara. Klasičan razgovor počinje da smara jer ljudi dok piju pivo često nemaju o čemu da razgovaraju. Malo se popriča, a onda svako vadi svoj telefon i kreće dopisivanje i slanje sličica čak i onima koji su s vama u društvu. Onda se posebno uzbudljivi detalji tog razgovora šalju na društvene mreže. Nakon toga onaj s kime sedite to lajkuje, pa piše duhovit odgovor, broj učesnika se širi, uključuju se prijatelji iz daleka... i tu nema kraja.

Najgore je ako ličite na sebe Imati meru nije mudrost, ali je početak mudrosti. Da ne idemo previše daleko, sve češća je pojava da ljudi koji idu ulicom glava savijenih nad mobilnim telefonima liče na nojeve koji su zabili glavu u pesak. Imaju oči da vide, ali gledaju u telefon ili snimaju svet oko sebe okom kamere i tako iz dana u dan, noći u noć, postaju sve više siromašni duhom. Proces zaglupljivanja sve je snažniji sa izbacivanjem novih generacija pametnih telefona. Jer, što su oni pametniji, vi ste sve gluplji.

(Ljiljana Jorgovanović, Foto:Shutterstock)