icon-commentsicon-galleryicon-reacticon-totopicon_react
Foto: Printscreen/Youtube

NEVEROVATAN USPEH

ZA NOVOSADSKOG PROFESORA U PENZIJI NE POSTOJI NEMOGUĆE: Branimir (70) je osvojio jedan od najtežih alpskih vrhova, a ovo je NJEGOVA PORUKA!

Objavljeno: 27.08.2018. 12:15h

 

NOVI SAD - Profesor u penziji, Branimir Šešelja se 21. avgusta popeo na Materhorn, planinu visoku 4.478 metara, na koju se pre njega popelo tek devet planinara iz Vojvodine.


 

Materhorn leži na granici između Švajcarske i Italije i smatra se jednim od najizazovnijih uspona za alpiniste, iako nije među najvišima. Oko 3.000 alpinista pokuša uspon na ovu planinu godišnje, a od kada je izvršen prvi uspon na ovu planinu 1865. godine, više od 500 ljudi je poginulo, ili na putu ka gore ili dok su silazili.

 

Profesor Šešelja koji je do nedavno predavao na Prirodno-matematičkom fakultetu u Novom Sadu, a ove godine napunio 70 godina, priča za 021 da je Materhorn iskustvo koje se doživi jednom u životu i da mu je ovaj uspon već godinama bio cilj.

 

"Prethodno sam se na Alpima penjao na Brajthorn, 4.150 metara. To je najlakši uspon viši od 4.000 metara. Sa njega se sve vreme vidi Materhorn prekriven maglom. On stoji tamo kao da izaziva. Tada sam prvi put pomislio da bih to mogao da uradim. Onda sam u Cermatu, gradiću podno Materhorna video ploču na kojoj pišu imena svih ljudi koji su poginuli, pa sam privremeno odustao. To je postao neki cilj koji se formirao, nisam ni znao da će se jednog dana skockati", objašnjava prof. Šešelja.

 

foto: Printscreen/Youtube

 

Ono što je najteže kod Materhorna nije njegova visina, jer se Šešelja penjao na planine koje su više od 6.000 metara, već njegov oblik, koji je toliko poseban da je 1960-ih završio na omotu čokolade Toblerone.

 

"Nije poenta u visini, to je vrh u obliku četvorostrane piramide i na njega se može penjati samo alpinistički ili polualpinistički, potrebne su neke veštine. Svake godine se tu popne određen broj ljudi, ali svake godine neki od njih i poginu, zato što je opasno i lako se sklizne. Svi planinari žele jednom u životu da se popnu na Materhorn. To je jedan od najkarakterističnijih uspona koje čovek može da uradi na Alpima i šire", kaže on.

 

Kako je zbog svoje strasti prema planinarenju, ali i posla univerzitetskog profesora, obilazio najrazličitije krajeve sveta, od Bolivije do Irana, Šešelja kaže da je upoznavanje različitih ljudi, ipak, jedna od najlepših uspomena sa njegovih podviga.

 

"Svet je jedno, karakteri ljudi su slični. Prepoznate čak i po načinu na koji se ljudi smeju kako će se ponašati. Opet to kulturno šarenilo, način na koji ljudi žive, šta jedu, to je lepo iskusiti. Lep je doživljaj kad ljude povezujete upoređujući iskustva sa putovanja. Razlike postoje, ali opet, način na koji ljudi reaguju povezuje nas sve", navodi prof. Šešelja.

 

 

Njegova ljubav prema aktivnom životu seže čak do studentskih dana, kada nije mogao ni da pretpostavi do kakvih će visina da dosegne.

 

"Ja sam bio student i pušač i nisam ništa radio. Čak i na fizičkom sam zabušavao. Onda mi je drugar rekao da idemo da trčimo na Đačko igralište. Otrčao sam pet krugova i hteo sam da umrem. Onda sam ostavio cigarete i počeo da trčim - pet, pa deset krugova, pa maratone. Srećom, posao univerzitetskog profesora omogućava da imate dovoljno vremena da se bavite fizičkom aktivnošću. Tako da sam imao mogućnost da trčim svako jutro pre posla. I tako sam trčeći svaki dan poželeo aktivnost kojom mogu da se bavim kada odem na odmor", priseća se prof. Šešelja.

 

Planinarenje je započeo kao porodičnu aktivnost i većinu vrhova je porodica Šešelja osvojila zajedno.

 

"Sve je počelo tako što sam se penjao s porodicom na Durmitor. To je postala tradicija svake godine. Onda smo išli dalje, na Alpe, pa na Kilimandžaro, pa onda u Južnu Ameriku, Iran, i tako dalje", objašnjava prof. Šešelja, koji je smatrao da zbog izazova kakav je Materhorn, na ovu avanturu treba da pođe sam.

 

 

Naći motivaciju za bavljenje fizičkom aktivnošću nekada deluje teško, naročito kako postajete stariji. Profesor Šešelja za kog ne postoji drugi izbor do biti aktivan i koristiti svaki dan svog života, smatra da nije dobro razmišljati kada nešto možemo da uradimo, već da treba prvo da krenemo, pa onda da shvatimo kako to da uklopimo u našu svakodnevicu.

 

"Prvo čovek krene, pa onda vidi kako će to da organizuje i onda to postane deo njega. Suština je da čovek uspostavi dnevnu rutinu. Ja krenem na trčanje, ne zato što se meni trči ujutru, već znam da neću ništa postići ako ne završim to. Treba uvažavati svoje godine i telo, ali i imati u vidu da čovek može mnogo. Ne treba se učauriti i uvek se treba voditi onim motom 'kad si poslednji put nešto uradio prvi put'. Ja ne znam šta ću sledeće, ali nešto sigurno hoću", zaključuje prof. Šešelja.

 

(Kurir.rs/021, Dragana Prica/Foto: Printscreen, Youtube)