icon-commentsicon-galleryicon-reacticon-totopicon_react
Foto: Ana Paunković

Gramada, usamljenik pored Bujanovca

JEDNA KUĆA, JEDNA TUGA: Ovo srpsko selo ima samo 5 stanovnika, a ovako izgleda život Zorana Pešića Peše, jednog od njih

Kad je zatvorena škola na srpskom, navodno zbog nedostatka para, ljudi su počeli da se sele u Vranje, Kraljevo, Niš...

Objavljeno: 06.09.2018. 20:00h

 

Ne znam kako je selo dobilo ime Gramada, niti je iko umeo da mi kaže. Ako je od „gramate“, nekakve povelje, ta je odavno izbledela, više je nema... A ako je od „gromade“, nju je vreme ko zna kada istrošilo u pesak i prah... Ni sjaja ni veličine u ovom selu više nema.


 

foto: Ana Paunković

Pre četiri godine prvi put sam bio u ovom selu.

 

- U Gramadi živimo: moja žena Solunka, ova ovde... - levom rukom savijao je kvrgavi palac na desnoj Andon Stanković (tada je imao 84 godine) dok mi je nabrajao... - pa živim ja... - savija kažiprst - a u onoj kući što se vidi krov, eno, živi Stanija Anđelković sa sinom Zoranom... - srednji prst i domali opiru se savijanju - i tamo, na kraj sela, živi Peša... Zoran Pešić.


Andon se smejao kao dete i pokazuje raširene prste:

- Svega pet!


Solunka (tada stara 82 godine) dodala je:

- Kad sam se ja udavala, Gramada beše veliko selo! Imaše četr’es kuća, a u svaku po tri il’ četiri sina.


Sada, Andon i Solunka bili su kod sina u Vranju. Zoran na radnom mestu u Bujanovcu (on jedini iz sela negde radi), njegova majka za nekim poslom, možda za stokom, a u selu je bio samo Zoran Pešić.


Gramada je selo na jugu Srbije, u opštini Bujanovac. U ovom kraju retka su sela gde žive i Albanci i Srbi. Zna se koje je čije.


Od Bujanovca do Gramade ide se preko Lučana i Nesalca, pa se na ulasku u Letovce silazi s asfalta na kolski put - dve uske trake crvene zemlje razdvojene visokom travom. Kuće u Lučanu, Nesalcu i Letovcu velike su i nove, a ograde oko njih visoke. Nad krovovima se dižu minareta, a glas mujezina letovačke džamije dopire do prvih kuća Gramade.

 

foto: Ana Paunković

Ali, Gramada nema ništa zajedničko sa ovim selima, ona je nalik na začarano mesto iz bajke o Trnovoj ružici: zidovi kuća obrasli su bršljanom, a kroz prozore raste šipurak. Oštre bodlje drača zatvaraju svaki prilaz ruševinama.


Iseljavanje iz Gramade počelo je pre trideset pet godina, kad je u Letovcu ukinuta četvororazredna škola na srpskom.

- Rekli su da nema para za učiteljkinu platu - pričala mi je Solunka.

- Ljudi zato pošli bliže školi, da deca ne pešače... S’g narod ovde ne stanuje i njive ne seje.


Vlasnik jedne kuće odselio se u Vranje, starija mu je ćerka u Kragujevcu, a mlađa u Smederevskoj Palanci... Iz druge starac umro, sinovi ne dolaze, žive u okolini Kruševca. Iz treće otišli u Kraljevo...

 

foto: Ana Paunković

Zoran Pešić Peša živi od penzije. Sa 20.000 dinara mesečno prehranjuje sebe i mačke.

- Ćuti, Nano, da izađeš u novine za Beograd, da vide kako živimo... - smiruje jedno mače dok pozira fotografu i pomalo se ruga i meni i sebi.


Kako živi?


Uveče, kad mrak legne na selo i dušu, ode u kafić u nekom od susednih albanskih sela. Posedi među njima, popriča, pa se vrati da spava. Tako živi.


Stotinak metara dalje od njega, ruševine kafane: zgrada na sprat, sa čardakom ukrašenim mrežom od drvenih letvica. Kiše još nisu isprale firmu „Kod srećnog točka“...


Jedino što još ima veze sa srećom u Gramadi.

 

(Kurir / Momčilo Petrović Foto: Ana Paunković)