icon-commentsicon-galleryicon-reacticon-totopicon_react
Foto: Dragana Udovičić

emotivna

LJILJANA STJEPANOVIĆ OTKRIVA ZA KURIR: Želim da umrem na sceni

Popularna glumica priznaje da, osim porodice, najviše voli pozorište, koga se nikada neće zasititi

Objavljeno: 10.09.2018. 08:07h

 

Za Ljiljanu Stjepanović moglo bi se reći da ima karijeru, ali ta reč ne odslikava ključni sastojak njenog uspeha - ljubav. Jedna od najpopularnijih domaćih glumica za Kurir govori o ulogama zbog kojih je postala bliska publici, ali i o tehnologiji koja nam je promenila živote.



Na početku razgovora, popularna baka Savka iz serije "Šifra Despot" otkriva da uživa u radu sa svojim školskim drugom Radošem Bajićem.


- Ovo je treći projekat koji radimo zajedno. Srećna sam što me je ponovo pozvao i drago mi je da moj lik nije ugašen jer sam se uplašila zato što se na kraju prvog dela razboljevam. Radoš me je ipak ozdravio. Ona se sada vraća sa mnogo više energije. Ne bih mnogo otkrivala, biće tu puno ljubavi. Ona je na kraju krajeva poklonila svoj stan Despotu i to već dovoljno govori o njoj i o tome ko je Savka, koliko je široka, topla i divna i koliko je zavolela sve.

 

foto: Dragana Udovičić

Šta je ono što Bajićeve serije čini tako gledanim?
- Radoš se bavi životnim stvarima. Njegovi projekti bude emociju kod svakog čoveka. On je životan, poznaje ljude, poznaje život i prikazuje ga onako kako ga svi mi preživljavamo. Mnogi se vezuju za likove jer se baš prepoznaju u njima i u njihovim sudbinama. Da ni ne pominjem "Selo gori, a baba se češlja", to je serija van svih serija. To je serija za sva vremena i ne postoji šansa da se to ponovi. Ovde u "Šifri Despot" mi je drago zato što se Radoš okrenuo mladima. Prilaze mi mladi ljudi i govore kako su oduševljeni. Zbog toga sam veoma srećna. Sad smo se više fokusirali na taj uzrast i njihove probleme u današnjem vremenu.


Prvu seriju "Muzikanti" snimali ste sa 16 godina. Koliko su se od tada promenili i vreme i problemi čoveka?
- Toliko toga se promenilo i ako, i treba. Vremena se menjaju, kao i društvo. Mnoge stvari ja više ne razumem. U moje vreme se mirnije živelo, ali tehnologija i brzina kojima ste vi okruženi i koje vi živite su normalne za 21. vek i ja to apsolutno podržavam.

 

foto: Dragana Udovičić


Da li uspevate da idete u korak s tim vremenom i šta ono donosi?
- Mislim da preterano korišćenje tehnologije donosi i otuđivanje. Ne volim da ni moje unuke non-stop drže telefone u rukama. Nedavno se moja unuka šalila sa mnom, postavila je snimak na Jutjubu na kom sam ja kako je vidim prvi put preko mobilnog na video-razgovoru, a moje ozareno i srećno lice nasmejalo je sve. Ne razumem mnogo ja te stvari, ali se i ne trudim, ne želim. Treba, deco, da nađete malo više vremena za odnose sa drugima. Za emociju. Mnogo mi je žao što vidim da se mladi ljudi ne druže više kao što smo mi to umeli nekada posle predstava po bifeima, kafanama... Pa i dan-danas se družimo. Emocije su ostale po strani, vi ih prenosite preko mobilnih, a "volim te" ipak mislim da mora lično da se kaže. Ljubav mora i da se kaže i pokaže. Onda ima pravi efekat. Mi se u glumi trudimo da sačuvamo emociju.


Uspevate li?
- Smatram da, kao i u životu, emocija, ako je iskrena i ako je iskreno prenosite, ne može da ne dođe do čoveka kome je namenjena. Zato ja pozorište obožavam - jer ta energija, ta emocija koju sa scene dajete ljudima, to je neprocenjiv osećaj. Vi osetite takav talas ljubavi odozdo, što ne možete preko televizije. Na sceni je to jedno bogatstvo emocije, jedna navala, to je prosto eruptivno. Za mene je teatar smisao mog posla i života. Naravno, volim ja i televiziju i film, a i radio sam obožavala. Ali pozorište je nešto što je meni najvažnije. Mislim da bi ja trebalo da umrem na sceni kada za to dođe vreme. Jer, osim moje dece, unuka i svih koje volim, pozorište je moja ogromna ljubav i nisam ga se zasitila ni sada, u ovim godinama. Kada budem prestala da volim publiku, a mislim da se to nikad neće deseti, ali ako ne budem više mogla da osetim tu emociju kada stanem na te daske, prestaću da glumim i da postojim.
Kurir/ Mona Cukić/ Foto: Dragana Udovičić