icon-commentsicon-galleryicon-reacticon-totopicon_react
Foto: Marina Lopičić

INTERVJU

ŽIŽA STOJANOVIĆ ZA LENU: Volim svoj narod i verujem u ljude!

Objavljeno: 10.09.2018. 20:19h

 

Sremica sa Fruške Gore, iz Vrdnika, u Beograd je došla nekoliko godina pred početak Drugog svetskog rata. Ćerka Leposave i Uroša, zemljoradnika, volela je tužne klovnove. Kad skinu onih svojih 20 pantalona, plakala je. Niko nije očekivao da će ta devojčica sa dubokim, posebnim glasom, tokom sledećih osam decenija da odigra preko 700 uloga na televiziji, pozorištu i filmu. Pomenimo "Povratak otpisanih", "Vruć vetar", "Tesnu kožu", "Bolji život", "Srećne ljude", "Porodično blago", "Vratiće se rode"... A sa 87 godina probala je i nešto novo.


 

Zašto ste u ozbiljnim godinama ušli u "Zadrugu"?


- Zato što sam želela. Pre svega, tu je finansijski razlog. Shvatila sam to kao glumački poduhvat, zadatak koji treba da obavim na sceni. Doduše, scena u "Zadruzi" bila je velika i često mi se ljuljala pod nogama. Ali, živ se glumac na sve navikne. Drugo, to je bila želja i ideja gospodina Željka Mitrovića. Želeo je da predstavim stariju generaciju pravih Beograđana, kao dama i glumica iz - ako mi dozvolite - zlatnog doba srpskog teatra i drame. Treći razlog, "sponzorisao" je moj, kažu ljudi, mlad duh. Htela sam da vidim kakvo je to čudo taj rijaliti! Uvek sam bila u toku sa savremenim tokovima (smeh). Ja sam, iznad svega, moderna i znatiželjna žena.

 

LAŽNO SU ME OPTUŽIVALI


Opišite kako je izgledao taj poziv koji se ne odbija.


- Prvo mi je gospodin Mitrović poljubio ruku, onda me zagrlio i rekao: "Gledao sam vas kad sam bio mlađi. Hoćete li da uđete u rijaliti?" Iza njega stoje sekretarica i supruga Milica, koja je divna, skromna, nenašminkana. Čekaju da odgovorim. Onda mi je on dao avans, neću da kažem koliki. Ugovor nisam ni pogledala, niti znam šta je to, a ni gde je.

 

I dobro, kakvo je čudo bila "Zadruga", vaše iskustvo?


- Zanimljivo, naporno, a na kraju i pomalo bolno. Drago mi je što sam bila deo ovog poduhvata. Kada se danas osvrnem na tih šest meseci, ponosna sam na sebe. Nekad se zapitam: "Bože, ženo, kako izdrža tamo sa onima?!"

 

Kakvi su, po vama, "oni"?


- Bilo je, za moj ukus, isuviše "onih". Znate, polupismeni, nepismeni, nevaspitani, neučtivi... Ali, desilo mi se puno lepih stvari. Mladi su me generalno poštovali, ali bilo je i onih koji su se izmotavali sa mnom. Potkradali su me, potom optuživali da ja kradem, što je čista laž. Razumem da su, zarad šou-programa, želeli da naprave incidentno klupko, ali ponekad je to bilo previše necivilizovano. Ipak rijaliti kao TV-format nije za ženu kao što sam ja.

 

VERA U LJUDE


Kako izgleda vaš svakodnevni život?


- Živim mirno i dostojanstveno. Boravak u rijalitiju me je ojačao. Kada sam izašla, dočekao me je ogroman broj članaka o meni u žutoj štampi. Takve bljuvotine nikada nisam čitala, a kamoli verovala u njih. Ali, zaista je jezivo kada neko o vama i vašoj porodici piše iskrivljene informacije, tobože pozivajući se na moje komšije, rođake i ko zna još koga. Svi oni, a pre svih moji unuci, vrlo dobro znaju ko sam i šta sam. Bolelo me je to što su pisali. Ali, sada sam mirna. Planiram da preduzmem pravne korake protiv onih koji su mislili da smeju da blate damu kao što sam ja i pisali da sam prosila i krala novac iz kase. E, to je onaj deo rijalitija sa kojim, nažalost, nisam računala. Po prirodi sam pomalo naivna i lakoverna, jer volim svoj narod i verujem u ljude.

 

Taj svoj kredo nikada neću izdati, ne zbog par trulih jabuka u korpi.

Mlađe generacije teško da znaju koliko ste poznata glumica. Jeste li toga svesni?


- Molim vas, pa ja glumim od svoje osme godine, kada sam recitovala na Svetosavskoj priredbi u Beogradu. Znači, glumica sam skoro 80 godina! Učila sam četiri godine glumačku školu u Novom Sadu i otišla u Niš. Odmah sam dobila glavne uloge, "Dundo Maroje", "Pečalbari", "Porodica Blo"... Tri godine sam tamo provela, zatim devet godina u Novom Sadu, a onda me je pozvao Beograd. U Beogradskom dramskom sam dočekala penziju kao prvakinja Drame.

foto: Damir Dervišagić

 

Da ne govorimo o najpoznatijim televizijskim serijama...


- Nema veće serije u kojoj nisam imala ulogu. Ali, volela sam pozorište iznad svega. Provela sam 38 godina na Crvenom krstu. Poslednja uloga mi je bila u predstavi "Mister Dolar". Da ne govorim o kultnoj predstavi "Harold i Mod". Odigrala sam preko 200 predstava "Pokondirene tikve", nekada i po tri na dan. Mislila sam da neću moći, ali nisam pila, pušila i... šta ono beše još?

 

Niste jurili muškarce?


- Ne, oni su jurili mene. Jedva sam se odbranila. Muževi kao muževi nisu me zanimali. Najviše na svetu volim svoj posao!

 

PRED TITOM I RANKOVIĆEM
Kakva je vaša porodična situacija?


- Davno sam se udala u Nišu za niškog glumca Vladu Matića i ostala sa njim u braku sedam godina. Imam dva unuka, Anu i Uroša. Uroš je dirigent u Nemačkoj, veoma talentovan. Ana je farmaceut i radi na Novom Beogradu. Ćerku jedinicu, Sanju, izgubila sam, nažalost, pre četiri godine. Bila je bolesna...

 

Čime objašnjavate energiju koju imate?


- Volim da spavam. Zato dugo trajem. Mnogih mojih drugarica, mlađih od mene, nema. Pušile su, pile i osvitale! Ja samo za Novu godinu popijem kap viskija i leti malo piva. Znate li da me je gledao i Tito? U "Izbiračici".

 

Da li vam se udvarao?


- Ne, samo me je pogledao onim svojim očima... Takve oči nikad nisam videla. Dvaput me je pogledao i samo pušio. Trajalo je pola sata, ustao je, naklonio se i otišao. Ali, Aleksandar Ranković došao je u Novi Sad sa svojom Slavkom i sinom, da me gledaju! Onda me je pozvao da dođem na čaj u Palatu pravde i poslao kola po mene. Kažem Olgi Ivanović: "Ne smem da uđem u ova kola. Crna su!" A Olga meni, onako duhovita: "Seljanko jedna, idi! Neće da te pojede!"

 

ŽELJA ZA GLUMOM
Imate li nacionalnu penziju?


- Nemam. Moja penzija je 30.000 dinara.

 

Da li imate ponude za neku ulogu?


Imam! Uoči ulaska u rijaliti, pozvali su me da glumim u "Nemanjićima". Ali već sam prihvatila "Zadrugu". Želim još da glumim i dobijem ulogu koja mi odgovara. Imam snage!

 

Hoćete li ćete učestvovati i u novoj "Zadruzi"?


Ne znam, razmišljam. Lično me je ponovo zvao gospodin Mitrović, ali me brine nespavanje. Tamo se spava samo po pet sati. Još bih promislila šta učešćem dobijam, a šta gubim.

 

Da li je život bio dobar prema vama?


- Jeste, dosta mi je dato, osim što sam ćerku izgubila. Ali valjda je tako moralo da bude.

 

Bosonoga mladost
Kako ste dobili ulogu Koštane?


- Drugarica me je naterala da odem u "Abrašević". Imala sam 16 godina i crne kovrdže. Tamo je svirao - Carevac, sa svojim divnim sedim loknama. Pitao me je umem li da pevam. I tako sam ja zaigrala u "Koštani", dok me je on pratio, ej! Voja Mirić je bio Stojan, stidljiv, nije me gledao dok sam igrala i pevala. Dobijem za "Koštanu" tadašnjih 4.000 dinara, stavim u bluzu, i noću sa mamom odem u Krunsku ulicu, čekamo na red za drvene cipele! Da bismo hodali, sekli su ih na dva dela. Dole drvo, gore koža, kao sandale. Tandrkao je ceo Beograd. Na probe sam inače išla bosa. Neko mi je isheklao patike. Teško se živelo, ali se izguralo.

 

(Kurir.rs/ Ljilja Jorgovanović, Foto: Marina Lopičić)