POSLE NEUSPEŠNIH POKUŠAJA, KONAČNO SAM UPOZNALA NORMALNOG DEČKA: Sada ne znam kako da se ponašam

Devojka koja je raskinula vezu od 10 godina i 6 godina nakon toga nije uspela da nađe normalnog partnera za vezu, konačno je upoznala momka sa kojim se već mesec i po dana viđa. Ovo je naizgled jednostavna životna situacija, ali za nju jako teška i komplikovana.

"Sve moje drugarice su ili udate, ili u srećnim, dugim vezama. To valjda i jeste normalno kad imaaš više od 30 godina. E sad, nisam ja kriva što sam imala vezu koja se neslavno završila, krivi smo oboje.

Došao je onaj trenutak "ili ćemo se venčavati, ili rastajati", pa smo oboje zaključili da je vreme da raskinemo, posle 10 godina. Prosto, shvatili smo da smo imali jednu predivnu priču koja nije dovoljno sazrela za sledeći korak. A ako nije sazrelaa za deceniju, neće ni sazreti.

To je bilo pre pet godina. Mislila sam, imam 27 godina, mlada sam, ostvarena na drugim poljima - imam dobar posao, živim sama, imam prijatelje. Kad dođe vreme, desiće se ljubav. I nisam se opterećivala time.

Prolazili su meseci, godišnja doba, prošla je godina. Onda je prošlo još pet.

Povremeno sam upoznavala neke ljude, sa nekolicinom izlazila, viđala se. To su sve bili sasvim ok ljudi, ostvareni i na mestu. Ali, uvek je morala da bude neka drama. Bilo da je u pitanju prevara, drugi se vratio bivšoj, treći je bio mamin sin (ne želite da vam prepričavam taj pakao), četvrti je imao paralelnu vezu. Vrhunac je bila jedna vezica od pre 5 meseci, koja je tek počela da liči na to, a ja saznala da gospodin ima dete i suprugu.

Nekada sam se mirila sa situacijom, nastavljala sa svojim životom kao da se ništa nije desilo, dok su me neke situacije manje ili više pomerale iz koloseka. Onda, ova poslednja me je dotukla. Kao da je sve puklo i izašlo iz mene tada. Baš mi je bilo teško i počela sam da se pitam da li je problem u meni, da li sam ja luda, da li možda očekujem previše. Ali, kad biste znali svaki detalj, shvatili biste da su priče mnogo bizarne i da je baš malo verovatno da se sve one dese jednoj osobi. Ne možete da ne "puknete", kad tad.

Počela sam da verujem da sam "magnet za ludake" i da nikada neću naći sreću u ljubavi. I baš sam bila loše. Do tog ponedeljka.

Otišla sam kod drugarice na neku sedeljku, bilo je desetak ljudi, a onda se pojavio on. Sasvim fin, ljubazan i učtiv mladić. Drugaricin prijatelj iz detinjstva, samo nismo imali prilike do tada da se sretnemo, nisu oni toliko bliski. Počeli smo da pričamo, sve je krenulo kao "niz vodu".

Zove se Mirko, stariji je od mene dve godine, programer je i živi sam. Voli da putuje, voli rok muziku, voli mačke, što je meni jako važno, voli avanturu, smeh i druženje.

Sve je, ono, savršeno. A lep kao lutka!

Počela sam da ga ispitujem ima li devojku (kao izokola), pa sam navodila vodenicu naa priče o nerazjašnjenim odnosima, bivšima sa progoniteljskim nagonima, priznatoj i nepriznatoj deci. I pomislio je da sam neka ludača. Tako smo se i rastali tu noć.

Sva sreća, pristao je sutradan da idemo na kafu, pa sam probala da mu objasnim poreklo svojih paranoja.

Uglavnom, od tada je prošlo mesec i po dana. Viđamo se redovno, izlazimo, odemo na večeru ili ručak, u bioskop, pozorište. Bili smo na planinarenju jedan vikend, bilo je super. I sve je savršeno, idealno, zabavno, nema napetosti, neprijatnosti, sve teče glatko. Samo, ja ne mogu da se otrgnem od osećaja da kad tad nešto neće biti u redu, da mora da ima "ono nešto". I to me ubija. Svi mi kažu da se opustim, ali ja ne mogu.

Kurir.rs, Telegraf / Foto: Profimedia