Milanova deca iz vode se okupljaju i šire EKV muziku i ljubav samo u nekom drugom vremenu, drugim generacijama, ali sa istim žarom, kaža Tanja Jovićević na početku razgovora koji smo vodili pre nego što je stala na binu Božidarca i nakon mnogo vremena zapevala dobro poznate pesme, ovog puta sa tribjut bendom "Deca iz vode".
Kakav je osećaj zapevati pesme EKV i biti gost ovoj mladoj ekipi?
Uh, emotivno, potresno ali i veoma radosno. Zaista mi je drago kad vidim te ljude koji toliko liče na nas kad smo bili mladi, ali sa nekom novom energijom. Iskreni su i oseća se koliko su predani tome što rade. Lično, mi je jako teško svaki put jer sam bila bliska sa Milanom i uspomene sama naviru.
Kakva sećanja nosite iz saradnje sa EKV?
Sve je počelo 1987. kada sam postala nezvanični član. Počela sam kao prateći vokal na albumu "Samo par godina za nas", ali smo Milan i ja stvarali i posebno neku drugu muziku koju nažalost niko neće čuti. To je bio deo našeg druženja. Uvek mi je govorio da bi voleo da čuje kako ja pevam neke njegove pesme. I evo nažalost sad ih pevam bez njega, ali s njim u srcu i mislima. Milan i ja smo počeli da se družimo 1985. kada sam sa Oktobrom radila na albumu "Igra bojama". Milan je došao u studio "O" i čuo nas. Odmah je ušao i priključio nam se i pevao prateće vokale. Od tada smo postali najbolji prijatelji.
Kakav vam je Milan ostao u sećanju privatno?
Smatram da su i Milan i Magi spušteni na zemlju da odrade svoju dragocenu misiju, uspeli su u tome i onda otišli. Milan je bio hiperosetljiv, on je bio zaista dečak iz vode. Negovao je tog dečaka u sebi jer je smatrao da ako iz vas ode to dete nećete ni imati starost. Verovao je u tu kreativnost i čistotu deteta. Osećao je potrese koje će nam se dešavati, ali nije želeo da u njih veruje. Mi deca stare Juge nismo jugonostalgičari, mi smo deca koja su se rodila u toj zemlji i to je bila naša jedina zemlja koju smo voleli i bila nam je dom i zato nam je toliko teško palo sve to. Nama je muzika bila sve i nju smo dali toj zemlji. Svi smo bili kao porodica. Milan je bio jedno čisto biće koje je predosećalo ovaj haos i verovatno je zato i dobrovoljno otišao.
Šta je taj haos otstavio danas? Kakva su današnja deca? Pratite li novu muziku?
Vrlo sam staromodna po tom pitanju, ali važno je što vidim mlade ljude sa instrumentima u rukama, a s druge strane sviđa mi se i što elektroniku koriste u dobre svrhe. Sada dolaze neke nove generacije i oni imaju pravo na svoju muziku. I nemam nameru da ikom solim pamet, samo želim da uživam na bini, a oni treba da dođu da vide da ne moraju da klikću. Traba da dođu na koncert da prenosimo energiju jer je i ona najvažnija u ovom dobu tehnologije. Živo beće i emocija su nezamenjivi. Zato su bendovi poput EKV koji su to prenosili bili važni.
Taj haos rata uticao je i na raspad vašeg benda Oktobar 1864? Kako danas gledate na taj period?
Godinama sam izbegavala da tražim opravdanje u tome, ali to je činjenica. Imali smo najkravaviji rat zbog koga smo izgubili ljude, prijatelje, mesta gde smo odlazili zajedno, i tu zemlju, naš dom. Muzika je tada bila čin iskrenosti, ljubavi, slobode. Rat je prekinuo naše snove. Bili smo mladi ljudi, ali sam srećna što kada nastupam negde sada i izvedem neku EKV pesmu, mladi znaju sve reči i ima ih puno. Muzika je našla svoj put i pored svega. Nema prepraka za nju, postoje samo ljudi koji mogu da pokušaju da nametnu nešto radi svojih interesa. Što se tiče Oktobra mislim da nije uspeo da kaže sve. Uhvatio je zadnji voz Jugoslavije. Rat je uticao na to što smo se raspali. Uticao je na tu kreativnu stagnaciju. Lično moral i etika mi nisu dozvoljavali da se pevam dok moja zemlja i moj narod umire. Te rane nikad do kraja neće zarasti.
Osnivač Oktobra je Željko Mitrović. Kakva je vaša saradnja danas?
Sa Željkom se retko viđam ali snimili smo jednu predivnu pesmu "Dur i mol". Željko mi je tu pesmu poklonio. Kad god se čujemo uglavnom pričamo o muzici. Ljudi zaboravljaju da je on jedan fantastičan basista. On u svojoj kancelariji redovno svira bas i sluša odličnu muziku. Nemam nameru niti potrebu da branim tog čoveka znam šta ljudi misle, ali Željko je ostvario svoj san. On je kao vrlo mlad čovek sebi zacrtao da hoće da bude to što je sad. Došao je pred nas i rekao ljudi ja hoću dalje od ovoga. A kad neko ostvari svoj san ja samo mogu da kažem svaka čast. Mene ne interesuje ništa drugo. Lako je drugim ljudima da upiru prste u svakog i osuđuju jer nemju svoje živote. Živimo u takvom vremenu.
Prošle sezone ste učestvovali i u Mitrovićevom rijalitiju "Zadruga". Zašto ste se odlučili za tako nešto?
Moje učestvovanje u rijalitiju "Zadruga" je došlo u trenutku kada je moj život tada bio na raskrsnici gde ja nisam znala šta ću. U tom trenutku nisam imala posao, privatni život mi se raspao, bila sam u totalnom haosu, zazvonio je telefon i ja sam bez razmišljanja rekla da i ostala sam devet meseci. Otišla sam tamo jer sam na to gledala kao na izuzetnu poslovnu ponudu. Rijaliti shvatam onako kako to treba da bude: da kada osobe sa određenom biografijom pozovete u jedan televizijski šou oni reaguju na situaciju koja im se dogodi onako kako bi reagovali u privatnom životu. Tako sam se i ponašala. Kada me sretnu sad ljudi na ulici zahvaljuju mi se jer sam bila svoja i odbranila sam boje svoje muzike. Mislila sam da ću moći da promovišem malo više neku drugu stranu reke, ali dobro. Ako se pomoću tog rijalitija saznalo da sam i dalje tu, da radim, da stvaram, da pevam, meni je to dovoljno. To je sud javnosti i svako odgovara za svoje postupke. Meni nije padalo na pamet da pred tim sudom uradim nešto nepimereno.
Da li sada više nastupate? Ima li mesta rokenrolu danas?
Imam bend koji svira pesme Oktobra na svoj način. Sve sam pretumbala. Zabavljamo narod, to nam je zadatak. Izgleda da je više rokenrola bilo za vreme sankcija nego sad. Mada se nadam da se varam. Mene samo treba pustiti sa lanca na binu i sve će biti kao nekad. Ali ni onda nije bilo lako. Nije bilo ni tad novca, grizli smo, ali tada je bilo druženja i odlazaka na svirke svuda po regionu. Sada smo valjda u nekom apatiji. Zatvorili smo se i zasitili. Nadam se da će i to proći. Činjenica je da ljudi mnogo više razmišljaju nego što osećaju.
Kurir.rs / Mona Cukić / Foto: Nemanja Nikolić