BLIZANCI POGINULI BRANEĆI KOSOVO, BRAT UMRO OD TUGE ZA NJIMA! Nada je izgubila 3 sina: Živim, a kao da nisam živa! SRPSKA PRIČA ZBOG KOJE BI I KAMEN ZAPLAKAO!

Iako je prošlo dvadeset godina od tragedije koja je zadesila moju porodicu, ne prođe dan, ne prođe sat, minut, a da ne pomislim na svoju decu. Rat mi je odneo najmilije. Živim samo da bih očuvala sećanje na moja tri heroja. Živim, a kao da nisam živa.

Stežući u rukama ram s fotografijama svoje dece, ovo priča Nada Milić iz Kraljeva, majka tri sina koji su stradali za vreme i neposredno posle NATO bombardovanja. Blizanci Srđan (26) i Boban Milić (26) aprila 1999. godine poginuli su kao pripadnici Vojske Jugoslavije braneći Kosmet i Prištinu, gde su živeli.

Nije izdržao

Najpre je poginuo Srđan, potporučnik. Bio je u vozilu sa još tri vojnika. Naišli su na minu kod Srbice. Sva tri vojnika su poginula, a Srđan je zbog teških povreda preminuo 4. aprila.

Deset dana kasnije, 14. aprila, na ratnom zadatku poginuo je i Boban, poručnik Vojske Jugoslavije. On se kod Đakovice nalazio u oklopnom vozilu sa još sedmoricom vojnika kad su ih pogodile dve rakete na toplotno navođenje.

- Sećam se da mi je Boban pre odlaska u jedinicu rekao: „Majko, ako ideš Srđanu na grob, zapali i za mene sveću.“ On je hteo da kaže da ja to umesto njega uradim, a na našu veliku nesreću, ispalo je da treba i za njega da je zapalim - priča Nada Milić.

Posle bombardovanja, Nada, njen suprug Dragoljub i njihov najstariji sin Goran preselili su se u Kraljevo. Morali su da napuste rodni kraj. S prištinskog groblja na kraljevačko Novo groblje preneseni su i posmrtni ostaci dvojice blizanaca. Treći, najstariji sin, godinu dana, svakoga dana po završetku posla, a radio je u kraljevačkoj carinarnici, obilazio je grobove svoje braće, sedeo kraj njih i tugovao.

- Tuga za braćom bila je tolika da Goran nije izdržao. Srce mu je prepuklo od tuge. Preminuo je u snu, 13. maja 2000. godine, a imao je samo 28 godina. Bio je veren i pred ženidbom. Sahranjen je u grobnici pored braće. Tamo sada počiva i moj suprug Dragoljub, koji je umro pre osam godina.

Kuća u Kraljevu, koju je njen svekar sagradio za trojicu svojih unuka, sada čuva uspomenu na njih. U njoj je majka Nada napravila spomen-sobu u kojoj se nalaze predmeti i fotografije braće Milić, njihove lične stvari, medalje sa sportskih takmičenja, kao i dve posmrtne medalje - za hrabrost i junaštvo. Na kući mermerna tabla sa čituljom za trojicu braće.

Prijatelji dolaze

Nada nam kaže da, iako je prošlo dvadeset godina od stradanja njene dece, majčinske suze do danas nisu presahle.

- Dolaze mi Srđanove i Bobanove kolege iz vojske, posećuju me rođaci, komšije. Odem ponekad i u Kosovsku Mitrovicu, gde jedan od trgova nosi ime mojih sinova. Danju nekako i izdržim, ali kad padne noć, bude mi teško, prisetim se najtežih momenata u svom životu. Pa ipak znam da sve dok živi sećanje na moje sinove, živi su i oni.

Majka Nada sprema se da 6. aprila ove godine organizuje zajednički pomen stradalim sinovima i počivšem suprugu. Sa tugom u srcu i bolom u duši kaže nam da je svake godine ponosna kad na groblju, kraj spomenika, ugleda ljude u vojničkim uniformama. Kao da vidim svoju decu, dodaje.

Tragedija

OTAC PREŽIVEO KOŠARE, PREMINUO OD ŽALOSTI

Kad su Milići sahranili svog drugog sina, otac Dragoljub stavio se na raspolaganje Vojsci Jugoslavije i borio se na Košarama. U spomen svojoj deci, po završetku rata napisao je knjige „Moji sinovi“ i „Sokolovi slomljenih krila“. Iako zdrav i fizički aktivan, preminuo je iznenada 2011. godine u 61. godini. Nada nam kaže da je i njega sustigla neizreciva tuga.

Kurir.rs/Jovan Slijepčević/Foto: Kurir/Privatna Arhiva

POGLEDAJTE BONUS VIDEO: