AUTORSKI TEKST RADOŠA BAJIĆA ZA KURIR: Korona nas je bacila na noge, ali film je iznad života
Ko kaže da je Kina na Dalekom istoku? Ko kaže da je to baš toliko daleko? Na nagoveštaj da će zloćudni slepi miš doleteti iz zemlje kineskog Sokrata Konfučija i doneti smrtonosni virus koji će pokoriti Evropu i svet - prvo su nastupili konfuzija i nesnalaženje, zatim neverica, sleganje ramenima, demantovanje i osporavanje, pa ignorisanje i šarlatanstvo i na kraju, čim su mrtvački kovčezi postali deficitarna roba - haos, panika i bežanija... Nevidljivi neprijatelj s kojim se savremena svetska medicina prvi put sreće, kome je najkomfornije u čovekovim plućima - uzdrmao je svet i bacio ga na noge...
Prvo su prizemljeni avioni, stali su vozovi, zanemele su auto-strade, iz gorostasnih dimnjaka industrijskih konglomerata je prestao da kulja dim, ispražnjeni su stadioni... U totalnom storniranju svih privrednih, ekonomskih, sportskih, kulturnih, socijalnih i društvenih aktivnosti, među prvima koji su pogasili reflektore i spakovali svoje kamere i objektive - bile su filmadžije. U celom svetu filmska i TV produkcija je stala. Mediji su javili da je polovinom marta, dok je strašna kovid-19 epidemija ispisivala prve stranice zastrašujućeg italijanskog scenarija koji će odneti preko 27.000 života - u karantin i izolaciju iz Venecije je glavom bez obzira pobegao čuveni Tom Kruz, koji je u tom gradu-muzeju snimao neki film...
Kako stvari stoje u našoj filmskoj i televizijskoj produkciji? Ili, kako to mnogi u poslednje vreme vole da kažu, u industriji TV serija i proizvodnji igranih filmova? Da nekoliko poslednjih godina postoje objektivni i autentični povodi da se ova grana filmsko-televizijskog stvaralaštva naziva industrijom - apsolutno ima opravdanih i osvedočenih razloga. Zašto? Na prvom mestu zbog toga što je poslednjih godina došlo do procvata televizijsko-filmske produkcije. Prema nezvaničnim podacima, samo u poslednjih godinu dana u Srbiji je snimljeno čak 25 TV serija i više od petnaest igranih filmova. Kada se budžet za kinematografiju pri FCS, koji iznosi nekih deset miliona evra, sabere sa budžetima RTS, televizije Pink i TV Prva, kada se tome dodaju sredstva filmskog fonda AP Vojvodine i subvencije Ministarstva privrede, i posebno značajna ulaganja kablovskih operatera „Telekom“ i SBB u veliki broj serija, dolazimo do prilično ozbiljne finansijske brojke koja se približava iznosu od nekih 100 miliona evra - kada se dodaju nemali budžeti reklamne produkcije i advertajzinga. A to uopšte nije mali novac.
Uz činjenicu da budžet države Srbije po ovom osnovu od poreza prihoduje znatna sredstva, posebno je važno što je u profesionalnom smislu više hiljada autora, filmskih radnika, umetničkih saradnika i glumaca - vezalo svoju egzistencijalnu sudbinu za filmsku i TV produkciju, koja je trenutno u potpunoj blokadi. Polazeći od nespokojnih slutnji da kovid-19 neće nestati čim grane sunce, da će nam se vraćati po harač u ljudskim životima, da se vakcina neće pojaviti tako brzo - teško je pretpostaviti kako će izgledati snimanje i rad na setu kada država ukine vanredno stanje.
Prosečna filmska ekipa broji između 60 i 80 članova, a ona ne radi uvek po livadama pa da može da drži distancu. Pitam se kako će izgledati snimanja masovnih scena i ko će staviti na kocku sopstveno zdravlje i hazarderski krenuti u snimanje serije ili filma. Ipak, četrdeset i pet godina jedem taj hleb. Prepoznajem entuzijazam, elan, motivaciju i poseban oblik ludila od kojeg boluju sve filmadžije. Slutim šta će se desiti. Neće se osušiti ni mastilo na uredbi vlade Srbije o ukidanju vanrednog stanja - a reflektori će se upaliti, kamere će biti startovane, pašće klapa u čuće se čuveno: „Akcija“... Zašto? Zato što je film iznad života...
Kurir.rs/Foto: Nemanja Nikolić