PROFESOR O ČUVENOM BRKI PISAO NA TABLI: On je sinonim uspeha naše košarke, a ovo se desilo kad je potpisao za Partizan

O njegovim sportskim uspesima i bravurama mnogo toga se zna, a evo kao je pre nekog vremena govorio o karijeri i životu, koji danas vodi daleko od košarkaških terena i sporta uopšte.

Postao sam igrač kada...

„Ne znam kada i kako, ni da li se to uopšte desilo. Nisam tako posmatrao sebe i svoju karijeru. Majka i otac su mi podarili život, a od Boga mi je dato da budem sportista. Verovatno dato... Kao mali sam još trenirao rukomet i odbojku, igrao fudbal za Borac u rodnom Čačku, bio prva šahovska tabla osnovne škole ’Milica Pavlović’... Ne znam ni kada sam prestao da budem samo talenat. Zato, pamtim meni vrlo važnu pobedu u basketu u kraju kod železničke stanice. Imao sam 12-13 godina i bio veoma srećan. Više nego kada sam osvojio zlato na Olimpijskim igrama u Moskvi“, rekao je Kićanović za MOZZART Sport.

Najponosniji u karijeri sam bio...

„Ne znam šta bih vam odgovorio na ovo pitanje. Nije me ni na šta određeno asociralo ili podsetilo. Možete, a ne morate da mi verujete da nemam nijednu medalju, nijedan trofej. Ne znam gde su, ko ih čuva, koliko ih ima... Jesu deo mog života, ali prošlog. Neka tamo i ostanu. Ne želim da diram tog čoveka. Bilo je lepo biti on i proživeti mnoge divne stvari, ali sve je to iza mene. A ne vraća mi se unazad. To je moja životna filozofija“.

Hteo sam da ostavim košarku kada...

„Nisam nikada ništa hteo da ostavim, pa ni košarku. Samo sam zatvorio jednu stranicu debele knjige. Ljudi su se pitali zašto baš u 30. godini, smatrajući to preranim odlaskom, a zaboravljali su da sam još kao sedamnaestogodišnjak ušao u reprezentaciju. Bilo, pa prošlo. Nema šta tu mnogo da se priča. Danas imam neke druge preokupacije, daleko od sporta. Eto, znate li da sam generalni konzul Srbije u Italiji? Volim svoju sadašnjost i potpuno sam joj posvećen“.

Ovo nikome nisam još rekao, ali...

„Ko će posle toliko godina znati šta sam sve podelio s medijima i da li sam nešto sačuvao od novinara? A i kao da je to bitno. Koga još zanima Dragan Kićanović pored Bogdana Bogdanovića i drugih klinaca čije vreme je došlo ili dolazi? Kažem vam, ne bih da uznemiravam čoveka o kojem me sve ovo pitate. Ni drugima decenijama to ne dozvoljavam. Hteli su da pišu knjige o meni, da snimaju filmove. Odoleo sam svim pritiscima, savetima, molbama. Sa nekima sam se čak posvađao oko toga. Držim da niko nema pravo da čeprka po nečijoj prošlosti. Ne bez dozvole“.

Jedino žalim što...

„Nemam za čime da žalim, pošto sam sa klupskim drugarima i momcima iz reprezentacije osvojio sve što se moglo. Baš sve. I sve zajedničkim snagama. Nisam bio teniser ili atletičar, da bih mogao uspehe prisvajati za sebe“.

Da sam mogao da promenim nešto u igri, promenio bih...

„Ne bih menjao ništa od tog čoveka. I u vezi s njim. Nema svrhe razmišljati u stilu šta bi bilo da je bilo. Imao je padove i uspone, pobeđivao i gubio, učio... Prošao sve što se mora proći u životu, a njegov je bio ispunjen“.

Da mogu da vratim vreme...

„I da dobijem tu priliku ne bih je iskoristio. Pogotovo ne odrastanje na stanici železnice u Čačku. Tamo su mi živeli deda, otac, stric... I danas se vraćam svojoj braći i prijateljima iz starog kraja. Njega i moje ljude ne bih dao ni za državu! Ni naša druženja bez pomena moje košarkaške prošlosti. Imamo neke druge, aktuelnije, zanimljivije teme“.

Dragan Kićanović je košarkom počeo da se bavi sa 13 godina u čačanskom klubu Železničar, čiji teren danas nosi njegovo ime, a u kom je trenirao od 1966. do 1971. U sezoni 1971/72. je nastupao za Borac, a zatim je prešao u Partizan.

Poznata je i priča da je po Kićanovićevom prelasku u Partizan njegov profesor matematike na tabli napisao:

"Ne mogu da verujem, da moj učenik Dragan Kićanović zarađuje mojih 10 plata" i izbacio ga sa časa

Za Partizan je igrao od 1972. do 1981. i u tom periodu je osvojio tri prvenstva Jugoslavije (1976, 1979. i 1981), Kup Jugoslavije 1981. i dva Kupa Radivoja Koraća (1978. i 1979). Nakon Partizana je dve godine igrao za italijanski Skavolini, sa kojim je osvojio Kup kupova 1983. Karijeru je završio 1984. u francuskom Rasingu.

Godine 1983. desila se velika tuča sa Itaslijanima, kada je nastao mit o tome kako su Slavnić i Grbović, koji je od lekara uzeo makaze jurili Dina Menegina.

Za reprezentaciju Jugoslavije je debitovao 1973. u prijateljskoj utakmici sa Sovjetskim Savezom, koju je Jugoslavija dobila 77:67. Osvojio je zlatnu medalju na Evropskim prvenstvima 1973, 1975, 1977, srebrnu medalju na 1981. i bronzane medalje 1979.

Dragan Kićanović je čuven po odbojkaškom dodavanju sa Zoranom Slavnićem u finalu Evropskog prvenstva 1977. u Liježu protiv Sovjetskog Saveza.

Osvojio je Balkanska prvenstva u košarci 1973, 1974, 1975 i 1976. Sa Svetskih prvenstava ima zlatnu medalju sa Svetskog prvenstva 1978. u Manili, srebrnu sa Prvenstva sveta 1974. u Portoriku i bronzanu medalju sa Prvenstva sveta 1982. u Kaliju, Kolumbija.

Osvojio je zlatnu medalju na Olimpijskim igrama 1980. u Moskvi, međutim nije lično primio medalju, pošto je finalnu utakmicu protiv Italije završio u bolnici, nakon što ga je teško povredio italijanski centar Dino Menegin nekoliko sekundi pre kraja utakmice. Medalju je umesto njega primio Zoran Slavnić. Za reprezentaciju je odigrao ukupno 211 utakmica i postigao 3290 poena.

Godine 1982. je primio zlatnu značku Sporta, nagradu za najboljeg sportistu u Jugoslaviji,a odlikovan je i Zlatnom značkom Košarkaškog saveza Srbije

Nakon košarkaške karijere postao je direktor Partizana u vreme najvećih uspeha ovog kluba. Jedne letnje noći pred odlazak reprezentacije Jugoslavije na Evropsko prvenstvo u Rim, u njegovoj kući ubedio je Željka Obradovića da dres i kapitensku traku nacionalnog tima, koji je uzeo svoje poslednje zlato zameni cipelama i postane trener Partizana. Crno-beli su 16. aprila 1992. čuvenom trojkom Aleksandra Đorđevića postali prvaci Evrope.

Jedno vreme bio je ministar sporta u Vladi Srbije, a potom predsednik Olimpijskog komiteta i konzul Srbije u Trstu.

Kurir sport