NE MOŽEŠ POBEĆI OD UKLETOG OGLEDALA: Stambolić poslao proročko pismo svom učeniku Miloševiću JEZIVA SIMBOLIKA SLOBINOG KRAJA

Izolovao si me od svih i svega, računajući i na moje, tebi dobro poznate ljudske osobine. U tri i po godine zgusnuo si i isprobao sve najcrnje i najgore iz onog vremena na koje se, inače, na rečima, rado i silovito obrušavaš. Varao si ili uništavao ljude, organizacije, pokrete, državu... Prevareni i uništeni postaju tvoje ukleto ogledalo.

Ovo su reči kojima se Ivan Stambolić, nekadašnji visoki funkcioner Saveza komunista i predsednik Predsedništva SR Srbije, marta 1991. godine obratio svom "dželatu", čoveku koga je otkrio, osposobio, naučio svemu što zna, postavio na visoke funkcije i omogućio mu neslućeni uzlet, a zahvaljujući kome je izgubio sve što mu je u životu bilo značajno, na kraju i sam život , svom nekadašnjem prijatelju Slobodanu Miloševiću!

Pismo, koje je lajt-motiv četvrte epizode serije "Porodica", ispostavilo se kao proročansko. Napisano je tokom demonstracija u martu 1991. godine, a zvuči kao da je sastavljeno u martu 2001, na dan kada je Milošević uhapšen. Jer u tom pismu predskazano je i pogođeno sve ono što će se srpskom narodu desiti u tih deset godina i što će se, na kraju, desiti i samom Miloševiću.

U pismu Stambolić nepogrešivo upozorava Miloševića šta će se desiti sa Jugoslavijom, KiM i Srbijom, sve zbog načina na koji je on vodi:

- Ponekad mi se čini da ti Srbiju i razumeš i voliš samo s njene tamne strane... Ti ne znaš, Slobodane Miloševiću, ni ko su Srbi, ni šta je Srbija! Zato, Slobodane Miloševiću, otiđi... Jedino neopozivom ostavkom možeš uveriti svoje sugrađane i čitav svet da nisi želeo da od Kosova stvoriš balkanski aparthejd, od Jugoslavije ruševinu, a od Srbije napuštenu mučenicu.

Desetak godina kasnije, u noći između 31. marta i 1. aprila 2001. godine, Milošević živi poslednje sate kao slobodan čovek. Čekajući rasplet haosa u koji se pretvorilo njegovo hapšenje, iza više od decenije provedene na vlasti, ostale su sve reči koje mu je nekadašnji prijatelj i mentor uputio. I sve su postale istina.

Od Osme sednice do Košutnjaka

A sve je počelo nekoliko godina pre Stambolićevog pisma, septembra 1987. godine, Osmom sednicom Centralnog komiteta Saveza komunista Srbije, na kojoj je "rođen" verovatno najkontroverzniji, a ispostaviće se i najneuspešniji vladar u modernoj istoriji Srbije.

Nošem pokličima nepregledne mase sa Kosova Polja, koji su mu u ušima odzvanjali nakon čuvenog "niko ne sme da vas bije", Slobodan Milošević, tadašnji predsednik Predsedništva CK SKS, ušao je na sednicu rešen da se konačno obračuna sa ljudima zahvaljujući kojima se i našao na ovoj funkciji i svu, dugo čekanu, vlast prigrabi za sebe.

Milošević je bio dugogodišnji prijatelj i jedan od najbližih saradnika Ivana Stambolića. Kako je ovaj menjao upravljačke i visoke političke funkcije, Miloševića je vukao za sobom i postavljao ga za svog zamenika. Aprila 1984. godine Stambolić s mesta predsednika Gradskog komiteta SK Beograda odlazi na čelo Centralnog komiteta SK Srbije, a za svog naslednika na čelu beogradskog komiteta imenuje Miloševića, uprkos protivljenju starijih i iskusnijih komunista.

Nakon redovne smene partijskog rukovodstva u Srbiji, januara 1986. godine, Ivan Stambolić postaje predsednik SR Srbije, a Miloševiću daje odlučujuću podršku prilikom njegovog izbora za novog predsednika Predsedništva CK SK Srbije. I tada pravi najveću grešku, koja će ga kasnije koštati života.

Pošto je prigrlio partijski aparat i oko sebe okupio većinu kadrova, Milošević na Osmoj sednici započinje proces koji je nazvao "diferencijacija". Isključuje iz članstva u CK SK Srbije Dragišu Pavlovića, tadašnjeg predsednika beogradske partijske organizacije i zadaje konačni udarac svom nekadašnjem prijatelju Ivanu Stamboliću.

Stambolić ubrzo podnosi ostavku, biva izopšten iz političkog života, a u godinama koje dolaze postaje jedan od najžešćih kritičara vlasti bračnog para Milošević. Nakon što se ona ozbiljno zaljuljala i kraj približio, 25. avgusta 2000. godine, u šumu na Košutnjaku, u kojoj je Stambolić redovno trčao, ulazi misteriozni beli kombi. Došao je do Stambolića, zastao na kratko, a ovaj više nikada nije viđen živ.

Misterija belog kombija

Stambolićevo telo pronađeno je zakopano na Fruškoj Gori 28. marta 2003. godine.

Za njegovu smrt odgovorna je porodica Milošević koja je strahovala da bi upravo Stambolić mogao biti taj koji će ih skinuti sa vlasti u onome što će kasnije biti poznato kao 5. oktobar. A kao direktni izvršilac ubistva osuđen je pripadnik JSO Branko Berček. Zajedno sa njim na 40 godina zatvora kasnije biva osuđen i komandant JSO Milorad Ulemek Legija.

Nešto više od sedam meseci kasnije, iz belog kombija koji je u ranim jutarnjim časovima 31. marta 2001. razbio kapiju vile "Mir", iskače nekoliko ljudi sa fantomkama na glavi. Među njima je, kako se pretpostavlja, bio upravo i Stambolićev ubica Branko Berček. Momci sa fantomkama pokušali su da upadnu u vilu, ovog puta ne da bi primili naređenja, već kako bi svog nekadašnjeg "šefa" uhapsili i pripremili za izručenje Haškom tribunalu.

Simbolika je jeziva, a krug je zatvoren. Čovek koji je ubio Stambolića hapsio je njegovog dželata Miloševića. Time je simbolično zatvoren i krug možda najnesrećnijih deset godina u modernoj istoriji Srbije.

Jedino je beli kombi još neko vreme harao Srbijom. Makar i simbolično. Tamo negde sve do 12. marta 2003. godine.

(Kurir.rs/Blic)