KO SE JEDNOM OPEČE... Vek nakon masakra u Tulsi crnci i dalje ne veruju policiji

Žalbe na brutalnost policije prema crncima i dalje postoje. Ali, šef policije u Tulsi je sada Afroamerikanac iz severnog dela grada, gde je nekada bila bogata afroamerička četvrt.

Grinvud, kvart Tulse poznat i kao Crni Vol strit, 1921. je izgoreo do temelja, a u tome je učestvovala i lokalna policija.

Zbog optužbi da je 19-godišnji crnac napao 17-godišnju belkinju, desio se masakr u Tulsi 31. maja i 1. juna u kojem je ubijeno najmanje 300 crnaca, a hiljade su raseljene. Materijalna šteta je bila milionska.

Policija u Tulsi je naoružavala belačku rulju i mobilisala je. Takođe, postoje navodi da su belci u uniformama palili kuće i pucali na crnce.

Masakr je decenijama zataškavan, ali je poslednjih godina svest o tome podizana. Čak Džordan, šef policije u Grinvudu 2013, izvinio se zbog učešća policije u masakru.

"Ne mogu da se izvinim zbog onoga što su tadašnji policajci uradili ili nisu uradili. Ali, mogu da se izvinim u naše ime. Žao mi je što policija Tulse te 1921. nije zaštitila građane", rekao je on.

Postavljenje Vendla Frenklina na Džordanovo mesto mnogi su videli kao napredak, ali Afroamerikanci u Tusli kažu - to nije dovoljno.

"To jeste nešto što je zajednici potrebno da vidi. Ali, koliko daleko ide promena zaista, ako su nam vrata i dalje zatvorena", pita se Šeron Mičel, 70-godišnjakinja koja je odrasla u Tulsi.

U istraživanju Galupa iz 2018. pokazalo se da samo 18 odsto crnaca u Tulsi veruje policiji, u poređenju sa 49 odsto belaca. 46 odsto crnaca je reklo da uopšte ne veruje policiji, a isto je odgovorilo 16 odsto belaca.

Policajka belkinja Beti Šelbi je 2016. ubila nenaoružanog crnca Terensa Kračera. Oslobođena je optužbi za ubistvo iz nehata.

Za crnce koji su odrastali posle masakra u Tulsi, Kračerovo ubistvo otvorilo je stare rane. "Mislim da je ubistvo mog brata probudilo vekovne rasne tenzije u Tulsi", kazala je sestra ubijenog, Tifani Kračer.

Ocenjuje i da su odnosi policije i crnačke zajednice zategnuti. "Konkretno, ovde u Tulsi odnosi policije i crnaca i drugih manjinskih zajednica nisu dobri. Nema poverenja".

Posebno je razočarana u šefa policije, Frenklina. "On je neko ko ne veruje, a izgleda kao ja, da u policiji Tulse postoji problem sa postupanjem prema crncima. On kaže da problema nema. Stavljanje nekoga na tu poziciju samo zato što izgleda kao mi je kao da ste svinji stavili karmin", rekla je ona.

Frenklin nije odgovorio na zahtev za intervju.

Greg Robinson, osnivač organizacije Za pravednu Tulsu kaže da policiju u tom gradu karakteriše manjak transparentnosti.

"Glavni problem je što ne postoji sistem nadzora i odgovornosti. Nije stvar u tome da su svi policajci loši, niti da su svi u zajednici kriminalci. Ali, izgleda da se sa nama tako postupa", kaže Robinson

U policiji je sada zaposleno 8,4 odsto crnaca, u odnosu na 15,1 odsto Afroameričke populacije u Tulsi. Mičel kaže da ih je 50-ih i 60-ih bilo više.

Robinson veruje da su promene ipak moguće i poziva na zajednički rad zajednice i policije. To što je šef policije crnac, daje mu nadu.

"Nadam se da ćemo za vreme njegovog mandata uspeti da ujedinimo zajednicu oko promena kojima težimo. Do sada se to nije desilo, ali on je odrastao ovde i trebalo bi to da razume. I nadam se da će biti dovoljno hrabar da nas u to uključi".

Tifani Kračer učestvuje u borbi za reformu policije na nacionalnom nivou. Kaže da joj je brat u poslednjem razgovoru rekao da će "biti ponosna na njega".

"Verujem da je sve što sam do sada uradila ova borba za pravdu i težnja ka promenama - živi dokaz Terensovih poslednjih reči. Ali, imam još mnogo posla".

Šta je i gde se nalazio "Crni Vol strit"?

Do nedavno, mnogi Amerikanci nikada nisu čuli za okrug Grinvud u gradu Tulsi u Oklahomi, jednu od najvećih, najprosperitetnijih crnačkih zajednica u zemlji, koja je uništena 1921. u događaju koji Istorijsko društvo Oklahome naziva "najgorim incidentom rasnog nasilja u američkoj istoriji".

Pre 1921, većina od 10.000 afroameričkih stanovnika Tulse živela je u razvijenom, živom kraju grada, u kojem su cvetale prodavnice u vlasništvu crnaca, postojala dva dnevna lista, nekoliko crkava, hotel i biblioteka. Neki su Grinvud nazivali "Crni Vol strit".

"Ideja crnačke zajednice koja je samoodrživa ili ideja crnaca koji vode poslove i imaju sopstvene firme nije posebno istaknuta u američkom istorijskom okviru, čak ni danas", kaže Gregori Ferčajld, čiji su otac i deda odrasli u Grinvudu.

“Kada se priča o nekoj crnačkoj zajednici, ideja je da se, mora biti, priča o nečemu što je opasno, propalo, gde ima mnogo kriminala, ne govori se kao o mestu sa svim odlkama takozvanog 'američkog života'. Ali moj deda je odrastao, i gledao uništenje baš takve, samoodržive zajednice, i zatim gledao kako se ta zajednica vraća, i odgojio je svog sina u njoj", dodaje Ferčajld.

Neredi su izbili u junu 1921. nakon što je jedan crnački tinejdžer lažno optužen da je napao jednu belkinju. Naoružana grupa belaca ušla je u afroameričko naselje, pljačkajući i paleći kuće i prodavnice. Kada se napad završio, uništeno je više od 35 blokova kuća i preduzeća. Komisija formirana 2001. godine ustanovila je da je 168 osoba ubijeno u nasilju, ali je prema drugim izveštajima broj žrtava bio veći od tri stotine.

Mnogi od stanovnika Grinvuda su ostali bez krova nad glavom posle nereda i proveli zimu u šatorima. Ali, Grinvud se obnovio. Ferčajld, koji je profesor i prodekan za poslovnu administraciju na Univerzitetu Virdžinije, kaže da je njegov otac odrastao tamo, posle nereda.

“Zajednica je bila uništena, ali se zapravo vratila... tako da je moj otac odrastao u toj zajednici, gde su mu oba roditelja završila fakultet, i on sam je završio fakultet, dakle bili su jaka srednja klasa", kaže Ferčajld.

"Mislim da je razlog što ta priča toliko izaziva interesovanje ne samo razmera masakra koji je izvršen, već ideja da se to dogodilo zajednici koja je bila ekonomski veoma živa i razvijena".

Grinvud je doživeo krizu 1960ih i 1970ih, kada su projekti urbanog razvoja promenili izgled centra Tulse. Izgrađeni autoput odsekao je poslovnu četvrt od ostatka grada. Finansijske institucije su napustile taj deo, čime je smanjena mogućnost da lokalni stanovnici grade svoju imovinu kroz štednju ili kredite.

Pored toga, pokret za građanska prava pružio je crncima priliku da kupuju u prodavnicama nekada rezervisanim za belce, što je značilo da su trošili manje novca u svojoj zajednici.

“Gubitak ekonomskog kapitala uticao je na sve aspekte afroameričkog iskustva, od obrazovanja, preko političkog uticaja pa čak do mogućnosti da se sačuva i ispriča naša istorija", kaže Brent Legs, izvršni direktor Akcionog fonda za afroameričko kulturno nasleđe.

Iako je Crnački Vol strit nestao, Legs veruje da Grinvud može da služi kao model za budućnost.

“Mislim da znanje i svest o tome da su afroameričke zajednice nekada bile prosperitetni i razvijeni centri, sa svojim kulturnim institucijama, bankama i pozorištima, crkvama i školama i kućama, predstavlja nacrt za ponovno uspostavljanje osećanja takve zajednice i priliku da se stvaraju zdrave, živahne i razvijene gradske četvrti", kaže on.

Ferčajld je uložio mnogo vremena u procenu kako finansijski oživeti crnačke zajednice. Iako je segregacija zabranjena zakonom, mnogi Amerikanci i dalje žive u stanju rasne segregacije, žive u krajevima i idu u škole sa ljudima koji izgledaju kao oni. Gregori Ferčajld kaže da to dovodi do smanjenih društvenih i ekonomskih primanja za Afroamerikance, jer finansijska nejednakost počinje praktično od rođenja.

Jedan način da se zatvori taj jaz je uspostavljanje finansijskih institucija kao što su banke i kreditne unije u zajednicama sa nižim primanjima, čiji bi menadžeri bili crnci i članovi drugih marginalizovanih grupa.

“Postojanje finansijskih institucija na mestima gde ljudi žive i rade postaje važno, jer su te finansijske institucije mehanizmi da se pruži kapital lokalnom preduzetniku", objašnjava Ferčajld.

"To su mehanizmi koji dozvoljavaju ljudima koji žive u tim zajednicama da imaju pristup kreditima ili otvaraju štedne račune".

Međutim, možda najvažnije od svega je, kaže Gregori Ferčajld, da Amerikanci spoznaju da rasna segregacija i dalje, u velikoj meri, postoji u njihovom društvu i preduzmnu korake da to okončaju.

"Ja to zovem iluzijom inkluzije", kaže on. "Imam tendenciju da verujem da firme počinju da odražavaju sredinu u kojoj ljudi žive i rade, a pošto živimo u razdvojenim zajednicama i idemo u crnačke ili belačke škole, očekivao bih da će firme kojima upravljamo ostati takođe deo segregacije, sve dok ne budemo svesno pravili drugačiji izbor u svom regrutovanju, razvoju i promociji".

Kurir.rs/Glas Amerike