Za nedelju dana počinje takozvana predizborna tišina, još malo pa je poslednji čas da kroz dupe progovorim neku o ličnim predizbornim utiscima. Ako se pitate zašto kroz dupe, evo zašto. Zbog postavljanja stvari na pravo mesto. Naime najmanje 99,5% onoga što je izlazilo iz usta (i televizora) pretendenata na presto u bolja vremena je izlazilo kroz bulju i nije se zvalo politički marketing, nego pravim imenom - sranje.
Ovih dana sam u banji (ime poznato redakciji i organima gonjenja) pa uveče od duga vremena gledam televizore, RTS1, Prvu i Hepi. (Nema Marića.) Gledao bih i N1 i Novu Rs - nije diskriminacija - ali banjski menadžment se opredelio za državnog provajdera. Sumnjam, međutim, da bih i na tim televizorima nešto drugačije video.
Upalo mi je u oči da su ključne kampanjske reči - maltene jedine, ostalo su prilozi i veznici - „Srbija“, „srpsko“ i „nikad nećemo“. Svi pretendenti na presto ponavljaju kao papagaji da „nikad neće priznati nezavisno Kosovo“ i da „nikad neće pristupiti NATO paktu“. Ima, doduše, i onih koji se zalažu za „čist vazduh“.
Ostavimo mi sad po strani što isto to, samo sa neuporedivo jačih pozicija, neće ni Visoki Vučić & Co, pa razmotrimo taj sijaset „nikada“ i „neću“. Idemo redom. Ne hteti nešto, bilo kada, makar i nikada, sasvim je legitimno, ali to je lični stav, a ne politika. Osim što je lični stav, to je i zasenjivanje prostote.
Svako ima pravo da nešto hoće, a da nešto neće, ali ako od toga hoće da napravi politiku, u obavezi je da javnosti podastre spisak političkih i diplomatskih alatki i tehnika pomoću kojih će spisak lepih želja pretočiti u realnost. Ovako, svi predizbornici - skupa sa Najvišim - dolaze u mučnu situaciju onog ruskog generala (iz ruskog romana, ne s ukrajinskog fronta) koji je na samrti rekao svom lekaru: „Ali ja neću da umrem, čoveče, razumete li vi mene, neću pa neću“.
Opozicija koja se od vlasti razlikuje samo po tome što nije na vlasti nije opozicija, nego grupa bez pokrića ambicioznih građana. Stvarana opozicija - koja je, kako stvari u ovom trenutku stoje, nemoguća misija - bila bi politička stranka (ili koalicija stranaka) koja bi pred SNiS izašla sa programom ubrzanog pristupanja EU, NATO paktu i rešavanju problema Kosova. (Ovo poslednje ne znači trenutno priznanje nezavisnosti; taj će posao odraditi oni koji „nikada nisu dali“ Kosovo. Tako to ide. Živi bili pa videli.)
Nije mi tokom banjskog monitoringa predizbornosti promaklo ni da se - uzdajući se valjda u snagu ruskog oružja - i Dačić zdravo uskurčio. Naravno do razumne granice. Naravno da je Vučić über alles, naravno da je sine qua non, ali s njim, Dačićem, na mestu premijera. To se u mangupskom žargonu zove „hranjenje mesta“. Ta tehnika ne garantuje uspeh. Ali povećava šanse. Hoću da kažem šanse za dalje napredovanje na putu involucije. Koje, po svemu sudeći, neće biti propuštene.