FAMOZNO SVETISLAV BASARA: Politička filozofija gumna

Opštepoznato je da je srpsko državotvorstvo na žeravici - spolja (i nako) tihoj, kako je unutra, ne zna se - glede pitanja od 1.000.000.000.000 (na „enti“) evra/rubalja - kome će se privoljeti carstvu.

Otimačina za srpsku ratnu (i posleratnu) naklonost u punom je jeku. Nakon dvostrukog „nepravilnog“ glasanja u UN, ruska je ljubav malčice kao ohladnela, ne treba, međutim, sumnjati da su ruski off the record - uma grešna mi duša ne napisah „off shore“ - pritisci intenzivirani. Na drugoj strani, EU i Amerika pune su optimizma i reči hvale i ohrabrenja, ali ni u tom slučaju ne treba sumnjati da se off the record sprovode tzv. indijanska vatra i zavrtanje ušiju. Srbije što se tiče, zna se - za koje god se carstvije opredeli, biće degeneka, sa minimum jedne od zaraćenih strana žestoko će dobiti po pičci, ali carstvija ovoga sveta - kako američko i evrounijsko, tako i rusko - pojma nemaju da bi im se moglo dogoditi da skupo plate srpsko svrstavanje uz njih.

Amerika, recimo, u 19. veku umalo nije ograjisala, doduše ne zbog Srbije nego zbog Crne Gore, a i zvanična verzija kaže da je sve to „srpski svet“. Izvukla se Amerika u poslednji čas, navodno samo u vicu, ali ne bih se ja baš zakleo da je to bio samo vic.

No dobro, uzmimo (uz zrno soli) da je to bio samo vic, pa pogledajmo šta kaže. Elem, kaže vic, nešto se USA zamerila Crnogorcima, junačka krv uzavrela, momentalno sazvan zbor na cetinjskom gumnu da se vijeća šta nam je činjeti. Nakon kraćeg vijećanja, zbor je većinom glasova odlučio da se Americi objavi rat, da se uvreda spere krvlju i da se Americi nametnu crnogorski uslovi. Tako bi i bilo, kaže vic, da se među vijećnicima nije našao glas razuma - ni istorija ni vic mu nisu zabeležile ime - koji je zborašima postavio neprijatno, ali otrežnjujuće pitanje - „a šta ako mi pobijedimo, ko će Ameriku izdržavati“.

Epilog: glas razuma je vijećnike otreznio, Amerika je zahvaljujući tome izbegla težak poraz, a Crna Gora preveliki trošak. Kad maločas rekoh „ne bih se ja baš zakleo da je to samo vic“, nisam hteo reći da se to možda zaista tako dogodilo, ali sam hteo reći da je vic verna slika mentaliteta ispraznog kurčenja i junaštva bez pokrića koji je lako mogao dovesti do toga da se tako nešto zaista i dogodi.

U 21. veku gumno ispred prezidencijalnog konaka je trezvenije od cetinjskog gumna iz 19. veka. Vijećnici na prezidencijalnom gumnu ne galame, ne potežu svijetlo oružje, ćute, čekaju... Šta čekaju. Eh, šta. Prvo, čekaju čudo i drugo, ukoliko se čudo ne dogodi, bar naznaku koje će carstvije pobediti, pa da onda donesu odluku. Carstvija su tu možda u većoj opasnosti nego Srbija koja, kako god okreneš, najebe. Jer pazite: opredeli se Srbija za jednu od zaraćenih strana, srpska podrška se pokaže kao presudna i zaraćena strana pobedi. Kad - cap - posle pobede u ratu, sve izgubi u miru. Potom počne da misli da „može i ono što ne može“ i - šta da vam pričam, znate priču. Ali ne znate da će, ko god da pobedi, tako i biti.