ISPOVEST LEGENDARNOG KARIJA PEŠIĆA: Nisam želeo da budem trener jer ponekad u interesu ekipe morate da pojedete svoje go*no!

Pešić sa "orlovima" ide na Evrobasket, a pred sobom ima težak zadatak da okupi najbolji mogući tim.

Rođeni ste u Novom Sadu 1948. godine, ali ste detinjstvo proveli u Pirotu. Postoji li još neka veza s Novim Sadom?

- Ne. Otac Sreten je pedesetih godina prošlog veka kao civil radio u vojsci, tako da smo ja i moj tri godine mlađi brat Predrag rođeni u tom gradu. Kada je završio sa poslom, vratili smo se u Pirot, jer nam je čitava familija tamo. Tako da sam do rane mladosti bio u Pirotu. To je moj grad, a porodična kuća u njemu je jedino mesto koje, da tako kažem, pripada samo meni - priča Pešić.

Vaš život ste pretočili u knjigu "Moja igra, moj put".

- Da, želeo sam da pokažem ne moj život nego život trenera. Nisam hteo da objašnjavam filozofiju i neke zakonitosti u samoj igri, to će se možda desiti kasnije, ali svakako da mi je osnovna ideja bila da pokažem kako na trenera utiče socijalna sredina koja ga stvara, ali i uspesi, slavlja, razočarenja, porazi, tuge. U ovoj knjizi, taj trener sam ja.

Niste oduvek hteli da budete to što ste danas?

- Tačno. Želeo sam da posle karijere ostanem u sportu i kada prekinem sa igračkom karijerom, ali kao ekonomista. Predsednik Bosne Ferid Bešlagić me je postavio za prvog sportskog direktora u Jugoslaviji. Toga tada nije bilo. Trebalo je da se bavim marketingom i iskustvom sa terena pomognem da se klub razvija. Da spojim sport i biznis. Ali život je čudo. Bez mnogo plana i razvijene filozofije, postao sam trener. A nisam to želeo jer sam znao da ću, u interesu ekipe, ponekad morati da pojedem i sopstveno go*no. Nije toga bilo mnogo, ali bilo je. Kao trener morao sam da prihvatim da se neke stvari dešavaju mimo plana.

Ko je od trenera najviše doprineo vašoj filozofiji koju ste kasnije primenjivali?

- Iz ove perspektive, mogu da kažem da su četiri trenera koja sam imao u karijeri tome mnogo doprinela: Zvonimir Minčić, Branislav Rajačić, Ranko Žeravica i Bogdan Tanjević. Nisam imao filozofiju kao trener, a i pravila koja sam postavio bila su plod viđenja igre očima košarkaša na terenu. Izazov i odricanja, koje taj posao traži, nisu bili problem, jer toga ima u svakom poslu, ako ga radite da strašću. Bio sam sportista i, ma šta da sam radio, želeo sam da uspem. Da se predam maksimalno. Strast, ljubav, emociju, da dam sve od sebe, pa i sebe.

Sport nas tome uči?

- Pre svega, takmičenju. Ali važno je da otkriješ šta i koliko ti možeš da uradiš, da imaš iluziju da ćeš doći do uspeha i ostvariti maksimum. U svemu tome važna je podrška. Moji roditelji Sreten i Dušanka nisu se bavili sportom, ali su me maksimalno podržavali kad je bilo uspeha, a i neuspeha, koji su sastavni deo sportskog i životnog puta.

Majka vas je naterala da se vratite u Beograd?

- Da, bila je striktna kada sam ustuknuo i iz Beograda se, tokom slobodnog dana u Partizanu, uputio u Pirot, rešen da tu i ostanem. Lomila me nostalgija, nedostajali su mi roditelji, brat, familija, drugari, poznata sredina. Ja sam do dolaska u Partizan dva puta bio u Beogradu. Ipak, majka je bila ta koja je verovala u mene i dala mi neophodan vetar u leđa, koji je i danas neophodan da bi se uspelo. Podrška je bitna, u procesu sazrevanja, jer sve što se događa čini te boljim i formira kao ličnost.

Pretpostavljamo da je tako i u trenerskom pozivu.

- Da. Život trenera nije bajka, to je proces. Nikada nisam želeo da budem iznad ekipe, iako se ponekad činilo da je uspeh samo moj. Nije, to je zajednički rad, a kao trener treba da ih ubedim da sam prva adresa, ne samo za probleme koje imaju kao košarkaši nego i one životne. Znate, mladi i danas žele da pobeđuju, slušaju, uče... Razlika u odnosu na vreme kada sam bio igrač ili trener početnik je u tome što mi tada nismo imali dilemu da li je trener u pravu. Danas nije dovoljno da, recimo, pred utakmicu uđeš na sastanak i kažeš: "Momci, mi danas moramo da se borimo i pobedimo", jer igrači očekuju i da im kažem kako se do pobede dolazi. Dakle, uloga trenera se menja, jer igrač danas sa raznih strana dolazi do informacija, zaključuje i ima kritičko mišljenje, ali je znanje i dalje na prvom mestu. Govorim o autoritetu, ali ne apsolutnom, jer on ne postoji. Traže se znanje, dubina i suština. Oni hoće da čuju informacije i da vrše analizu. U tome je razlika.

Dok ovo govorite, na pamet nam pada vaš sukob sa selektorom Rankom Žeravicom, koji vas je, kada ste igrali za Partizan, nazvao "filozofom iz Pirota", jer ste odbili da, na zahtev trenera Bate Radovića, uđete u igru.

- To je samo jedna od situacija. Inače, konflikti su poželjni i od njih ne treba bežati. Oni unapređuju odnose, timove. Rekao bih da je to ranije bilo izraženije. Pa je bilo svađa sa saigračima. Iz toga se izlazilo na razne načine, nekada se tako rodi vođa, a danas igrač neće da kaže: "Zašto mi nisi dao loptu?", već samo oštro pogleda krivca. Dakle, nesporazumi se drugačije rešavaju. Kao trener, verujem u konflikt. Naravno, u kom nema vređanja porodice, porekla...

Nekoliko puta ste pomenuli važnost iluzija, imate li ih još uvek?

- Naravno, zato sam ovde i zato sam ponovo trener Srbije! Strast i posvećenost me nikada nije napuštale. Zapravo, mislim da je posvećenost ono što pravi razliku među nama trenerima. U svakom sportu. Tehniku i taktiku svi znamo, bolje ili lošije, ali nisu svi isto posvećeni i spremni da ponesu odgovornost i za druge. Tu strast kao trener širiš na igrače, ali i ljude u timu, navijače, medije... Njome utičeš na druge, budiš emocije, a sport je jaka emocija. Lako je kad se pobedi, ali budi pravi kad se jave povrede, prepreke, problemi porazi... Zato ne volim kad me pitaju da ocenim nekog trenera. Jer ja ne ocenjujem kolege, već igrače. A ako već moram, onda kažem sačekaću, da vidim kako će da reaguje kada uđe u probleme. Jedan španski trener kaže: "Najviše volim da radim u septembru! Tad su svi tu, srećni, veruju u uspeh, sanjaju titulu, nema pritiska, nezadovoljstva, poraz se pravda uigravanjem." A onda dođu problemi sa igračima, upravom, medijima... Tad se pokaži!

Pominjete medije, koliko pomažu ili možda smetaju?

- Nikad se nisam medijima udvarao i ulagivao, imam respekt, jer verujem da smo na istoj strani. Ali danas je najezda Tviter novinara, oni sve znaju i za njih tajne nema. To je postala moda, kao što se agenti takmiče ko će imati više igrača u NBA ili na draftu, tako se ti Tviter novinari utrkuju da prvi i bez provere nešto objave.

Nadimak Kari je nastao greškom, a ostao je ceo život

Nadimak Kari dobili ste zbog glumca i pevača Harija Belafontea?

- Da, kao dete sam bio u bioskopu i gledao film u kom je igrao. Bio sam oduševljen i posle drugarima pričao kako je Kari sjajan glumac. Ta greška će me pratiti do kraja života. Jeste li možda upoznali Harija? - Ne. Gde? Nije bilo prilike da se sretnemo.

Volim da slušam Olivera, Čolu, Harisa, Šabana...

Živeli ste u nekoliko zemalja. Jesu li srpska muzika i film još uvek na prvom mestu?

- Ne znam da li smo najbolji, ali imamo talenta. Mladi glumci su odlični, a o muzici da ne govorim. Volim našu muziku, recimo, Harisa Džinovića, Zdravka Čolića, Olivera Dragojevića, Kemala Montena, Miroslava Ilića, Tozovca, Šabana Šaulića... To su veliki pevači...

Kurir sport / Nenad Kiš