FAMOZNO SVETISLAV BASARA: Predratni film

Danas se završava prvi semestar naše jesenje političke škole. Ostalo je još mnogo nesavladanog gradiva, ali zbog opasnosti da „preučite“, daleko bilo, pa da se tako preučeni „odrodite od naroda“ - što je najveći strah srpskih patriotskih intelektualaca - nastavićemo predavanja po planu i programu u zimskom semestru, a do tada ćemo se baviti drugim temama. Ima ih napretek.

Za Guzijana Jeremića, međutim, postoji samo jedna tema - Kosovo. Poslušajmo šta je Guzijan rekao gostujući u jesenjem semestru „Utiska nedelje“. Ukratko prepričano, Guzijan zbori da će sitno pismo Olafa Šolca i Emanuela Makrona upućeno Visokoj Adresi - ukoliko ga Adresa ozbiljno shvati - biti presudan korak ka prijemu lažne države u UN. A posle - zna se: Kina i Rusija će „držati veto sve dok iz Beograda ne dođe pismo u kojem bi Rusija i Kina bile zamoljene da priznaju samoproglašeno Kosovo“.

Je l’ vidite vi kako jedna muva ubija dva udarca. Em, sedeći u „Utiskovom“ studiju, bez po muke „odbrani“ Kosovo, em insinuira da će Visoka Adresa leći na rudu, „izdati“ Kosovo, zbog toga izgubiti izbore, posle čega će, pretpostavljam, nastupiti Carstvije Guzijanovo.

Uzimajući u obzir crnilo oblaka koji se sakupljaju na svetskom horizontu i srpsku političku pamet poput Guzijanove - Jeremić nije izuzetak, nego pravilo - sve je realnija opasnost da, osim Kosova, izgubimo i ostatak Srbije. Televizor Raša tudej, za koga se priča da će otvoriti ekspozituru i u Beogradu, pre nekoliko dana je lansirao (pre)igrani film u kome Beogradu otvoreno sugeriše da povrati Kosovo silom oružja, da časa ne časi, nego da deluje.

Film nisam gledao, ali sam se obavestio da u njemu (između ostalih) uloge tumače Miša Vacić, Bocan-Harčenko i muzikant Feđa Dimović, koji su borbeno vrlo gotovi, a Harčenko nudi bratsku pomoć u vidu ruske vojne baze na teritoriji Srbije koja bi za Srbiju bila isto ono što je Bondstil za Kosovo.

Kasting ukazuje da film nije namenjen Visokom Mestu - za Visoko Mesto postoje drugi kanali komunikacije - nego se njime cilja na široku publiku. Producenti i režiseri filma izgleda bolje poznaju srpsku istoriju i mentalitet - možda je bolje reći istoriju srpskog mentaliteta - nego mi sami. Sledstveno, ukoliko preovladaju pameti slične Guzijanovoj (ima li drugih) - od premijere predratnog filma pa do masovnih demonstracija s pokličem „bolje rat nego NATO pakt, bolje grob nego rob“, neće proteći mnogo vremena.

Svojevremeno je isto to pošlo za rukom drugoj jednoj imperiji, Britanskoj, i to po bagatelnoj ceni od 70.000 ondašnjih funti (utrošenih uglavnom na podmićivanje dužnosnika). I - šta? Ništa. Sticajem okolnosti pobedili smo u ratu, ali smo izgubili u miru. U najgorem slučaju može nam se dogoditi da izgubimo i u ratu i miru, pa da posle vidimo šta ćemo i kako ćemo.

Ima li možda neki pravni savet tipa šta raditi „pre“. Jok. Što je urađeno, urađeno je, od sada pa do kraja rata - koji je jako počeo - svetom će, kao i u svim ratovima, vladati determinizam, jedina stvar u kojoj ne možemo mimo sveta.