ISPOVEST HRVATSKOG STRANOG PLAĆENIKA IZ DONBASA! Vjekoslav Prebeg posle ruskog zatočeništva tvrdi: Nikad više oružje! VIDEO

Hrvatski strani plaćenik Vjekoslav Prebeg je u ruskom zatočeništvu proveo 151 dan. On se ove nedelje vratio u Hrvatsku nakon velike razmene zarobljenika.

Prebega u Ukrajinu nisu vodile velike ideje o spasavanju napaćenog naroda, a još manje mu se sviđa etiketa stranog plaćenika koji je tamo otišao da ubija za novac. Istina, prijatelj bivšeg ukrajinskog borca, a pre nekoliko dana bivši ruski zatvorenik, govori nam sasvim suprotno.

- Vjeko, da se tako izrazimo, nije plivao u novcu i radio je razne poslove da bi preživeo. Činjenica je da je od malih nogu sanjao da postane vojnik, ali u Hrvatskoj nije do kraja ostvario svoje želje. Petogodišnji ugovor sa Oružanim snagama u RH i boravak u Tigreu napola su ostvarili njegove ambicije. Maštao je o misijama u inostranstvu, koje bi mu ispunile stare želje, ali i donele nešto više novca. Nažalost, nisu mu se ostvarile jer nije ušao ni u jednu od njih. Koliko znam, prijavio se i u Legiju stranaca, ali tamo nije prošao. Splet okolnosti mu se desio, osim vojne karijere, tražio je i životnog partnera. U jednom trenutku, mislim preko društvenih mreža, upoznao je tu ženu. Ljubav se rodila, a u njenoj zemlji se praktično vodio rat. Karte su mu samo došle na svoje mesto, tako je pao pasulj. Bilo je logično da ode tamo i uđe u njihovu vojsku - kaže prijatelj Vjekoslava Prebega, negirajući da bi ikada imao veze sa politikom, nacionalizmom i da bi ga neke druge niske strasti naterale da se hvata za oružje i bori se pod nekim tuđim zastavama.

U Ukrajini je pre dve godine potpisao ugovor sa njihovim oružanim snagama i pridružio se marinskom korpusu za platu od oko 1.000 dolara. Malo ko je tada mogao da zamisli da će se borbe u okupiranim regionima pretvoriti u otvorenu agresiju i „totalni rat“ kako je počelo ruskim napadom 24. februara ove godine. U intervjuu za zatvorenike za RT rekao je da se pridružio ukrajinskoj vojsci samo da bi dobio državljanstvo. Osim sestre Ele i nekoliko prijatelja iz Zagrebačke kneževine u kojoj je živeo, Vjekoslav Prebeg nije imao ništa posebno što bi ga vezivalo za Hrvatsku. Za Ukrajinu ga je sada vezala Irina, za koju će, po sletanju u Zagreb, otkriti da je sada negde u Francuskoj, u egzilu kod rođaka, i nada se da će uskoro stupiti u kontakt.

Prebeg je bio veoma oprezan i sumnjičav u Ukrajini, gde je živeo u oblasti Nikolajeva. Preko društvenih mreža se malo šta moglo zaključiti o njegovom ratnom putu tamo, osim da je bio angažovan u vojsci. Poslednja objava na njegovom Fejsbuk profilu je od 28. februara, kada je u statusu napisao: „Da obavestim sve. idem van mreže. Neću biti dostupan jer u 21. veku postoji tehnologija koja nam omogućava da budemo locirani tako što su naši telefoni uključeni." U narednih mesec dana ostao je u redovnom kontaktu samo sa svojom sestrom Elom, sa kojom se poslednji put čuo 30. marta. Kako nam je i sama potvrdila, kontakti su nastavljeni do 23. aprila, kada je slao poruke preko nekih ljudi, ali ne preko telefona ili društvene mreže, očigledno misleći da bi bilo nerazumno ostavljati tragove.

Od tada, Ela nije imala informacije o njemu sve do vesti u maju da je uhvaćen. Vjekoslav ili g. Gud, kako su ga tamo zvali, razgovarao je 6. maja sa novinarima RT, što je bila očigledna potvrda da se nalazi u zatočeništvu. Saopšteno je i da je bio pripadnik ukrajinskih marinaca koji su zarobljeni prilikom povlačenja jedinice iz Mariupolja. Prebeg je rekao da su „napustili Mariupolj i prepešačili 260 kilometara peške, krijući se, hodajući samo noću, izbegavajući sve moguće susrete”. Umorni i iscrpljeni, naleteli su na jedinicu ruske artiljerije koja ih je opkolila i predala joj se. Ruskom novinaru je ispričao i svoje motive za odlazak u ukrajinsku vojsku, navodeći da se oni kriju u dobijanju državljanstva nakon što bi odslužio trogodišnji ugovor koji je potpisao 2020. godine. Ovo mu je delovalo kao dobra ideja jer je linija rata u Donbasu tada bila fiksirana i nije morao sve vreme da ispali ni metak. On je naglasio da pre toga nije bio umešan ni u jedan sukob i da nema veze sa nacionalističkim pukom Azov, poznatim upravo po stranim borcima. Azovci su se tada borili uz marince, ali je Prebeg naglasio da oni nemaju dodirnih tačaka i da imaju potpuno odvojene linije komandovanja. Rekao je i da je čuo kako su Azovi fašisti i nacisti, kao i jezive priče o tome šta rade civilima koje zarobe.

- Verovatno su i nekoliko puta pucali na nas. Čuo sam i da u njihovim redovima ima mnogo kriminalaca i narkomana. Nisam prisustvovao lično, ali sam video snimke jezivih stvari koje rade. Strašni zločini – rekao je Prebeg.

Napominjemo da su izjave date u zatočeništvu i da su, kao i cela „odbrana“, bile intonirane kao da se duboko kaje što je ušao u rat i da stvari nisu onako kako su izgledale.

Rekao je i da mu se sada ideja o sticanju državljanstva kroz vojni rok čini lošom i da više nikada ne bi uzeo pušku u ruke. pa da može da bira verovatno bi se pridružio nekim humanitarcima ili Crvenom krstu.

- Hoću da preživim, želim da živim. Nikada više u životu neću uzeti pištolj u ruke. Želeo bih da se pridružim ženi koju sam upoznao ovde u Ukrajini i možda više pričam o istini koju sam video da se ovde dešava, kako su se moji otmičari ponašali prema meni - rekao je prebeg ruskom novinaru Romanu Kosarevu.

Nekoliko dana kasnije imao je sličan razgovor sa Srbinom Miodragom Žarkovićem iz zatvora u Donjecku. Od njega saznajemo da se pridružio ukrajinskim snagama 25. maja 2020. godine, šest meseci nakon što je stigao u Ukrajinu i upoznao ženu, i želeo da tamo nastavi da živi.

- Ona je još bila zvanično udata, nismo mogli da se venčamo. Rečeno mi je da mogu dobiti državljanstvo nakon tri godine službe u Ukrajini. Hteo sam da ostanem tamo da živim sa njom, ima dvoje divne dece – rekao je Prebeg.

Prvu terensku rotaciju imao je u selu Pavlopolj, 30 kilometara severoistočno od Mariupolja, a taj teren je, kaže, potvrdio reči ljudi koji su mu rekli da je borba bila statična, da se odvijala u rovovima i da je tamo nije bilo opasnosti. Prva tri dana doživljavao je artiljerijsku vatru, ali je onda potpisano primirje, a ostatak je „više ličio na kampovanje“. Povučen je u kasarnu na osnovnu obuku, koju ranije nije završio zbog pandemije, da bi se u novembru iste godine vratio na front i tamo proveo do početka aprila sledeće godine. Na front se vratio u decembru, kada je doživeo rat, ali ne u direktnoj borbi, već ponovo od ruske neprijateljske artiljerije.

– Pratili smo vesti i znali da se snage Ruske Federacije okupljaju na granici. Bilo mi je očigledno da će rat uskoro početi, ali šta sam mogao? – rekao je Prebeg. Kada je napad počeo 24. februara u 5 ujutru, oni su već u 5 popodne napustili svoje položaje. Kaže da „ne zna ni koliko je do kraja marta trčao i ležao i molio Boga da ga nešto ne ubije”, ilustrujući to situacijom u kojoj se krio ispod bagera, a tri-četiri metra od njega pala je granata.

Kada više nisu mogli da drže svoje položaje, počeli su da se povlače, u više navrata su otkrivani i bili pod jakom artiljerijskom vatrom. Jedan od njih ih je razbio u manje grupe i prebeg je nastavio sa 16 drugova. Hodali su 12 dana, spavali na otvorenom po kiši i povremeno na snegu. Snabdevane su po selima. Jedan od vojnika je imao civilnu odeću, pa bi ulazio u selo i proveravao raspoloženje seljana, a zatim molio za hranu. Dobijali bi jaja i krompir. Tako su preživeli 12 dana, a onda su 23. aprila u 5 sati ujutru uhvaćeni.

- Bili smo gladni i iscrpljeni, naišli smo na ostatke hrane od vojnika Ruske Federacije i počeli smo da ih sakupljamo. Približili smo se posadi grada (višecevni raketni bacač 122 mm). Komandir je rekao: 'Momci, nećemo nikoga ubiti. Podignite ruke'. Tako smo i uradili. Opkolili su nas, rekli da dignemo ruke u vazduh. Ispuzali smo iz šume u polje, pretresli su nas. Vezali su nam ruke, pokrili oči i jednog po jednog odveli u napuštenu kasarnu, gde su nas njihovi oficiri ispitivali. Nije sve bilo prijatno, ali nije bilo previše brutalno i opasno po život. Hranili su nas. Kao stranca, doveli su me pred jednog generala, nahranio me, dozvolio da se istuširam, dao mi čist donji veš i majicu i rekao da me ne diramo. Nemam reči koliko su se profesionalno ponašali - kaže Prebeg.

Prebacili su ga u drugu kasarnu gde su uglavnom boravili stariji vojnici, nahranili svih 17. Ostalo je osam jer su ostali odvedeni.

- Od tada sam drugačije gledao na rat. Svojim akcijama eliminisali su 17 neprijatelja, bolje nego da su gađali mecima. Od nas 17, ne verujem da će se neko ponovo uhvatiti za oružje. Nakon što sam video da su me napustili komandir voda i glavni vodnik, odlučio sam da čim izađem odavde neću odslužiti godinu koja mi je ostala po ugovoru – rekao je Prebeg.

Poslednji put je bio u kontaktu sa svojom devojkom Irinom nekoliko dana pre hapšenja, tokom povlačenja iz Mariupolja ka Zaporožskoj oblasti. Preko prijatelja je njoj i njenoj sestri Eli u Zagreb poslao poruku da je živ. On je novinaru rekao da je dobio informaciju da će ga Rusi tretirati kao zatvorenika koji nije obuhvaćen Ženevskom konvencijom i da strahuje za svoju sudbinu.

- Spreman sam na najgore, a nadam se najboljem - izjavio je on.

Svi pokušaji hrvatske diplomatije da nekako utiče na ruske vlasti i oslobodi prebjega bili su bezuspješni. Njegova sestra Ela je takođe skoro izgubila nadu da će ga ikada više videti. O njemu se ništa nije znalo tri meseca, sve do avgusta kada su se javili tužioci Donjecka Narodna Republika optužila ga je da je učestvovao u rušenju vlade kao ukrajinski plaćenik i zapretila mu smrtnom kaznom.

- Nemam šta da kažem, propali su svi pokušaji da se na bilo koji način stupi u kontakt sa Vjekoslavom ili da se putem pravne pomoći na bilo koji način utiče na postupak. Sve ovo vreme nemamo nikakvih informacija o njemu. U stvari, vrlo malo se može učiniti na žalost, ne može više ništa - ispričala nam je tada razočarana i skoro pomirena njegova sestra Ela. - Ostaje nam samo da sačekamo kraj suđenja, a onda ćemo videti šta će biti - dodala je ona.

Njegova odbrana da nije kriv, da nije učestvovao u oružanim sukobima protiv ruskih snaga i da je poslednji put pucao iz puške pre početka rata 24. februara, nije bila ubedljiva za ruski sud na početku suđenja, niti, uostalom, njegovim saoptuženicima: Šveđaninu Matijasu Gustavsonu i Britancima Džonu Hardingu, Endru Hilu i Dilanu Hiliju. Na novi šok smo morali da čekamo nešto više od mesec dana. Srećom, taj šok je bio pozitivan – Vjekoslav Prebeg je razmenjen i pušten 21. septembra, kada je preko saudijskog prestolonaslednika Muhameda bin Salmana sa još devet stranih državljana prebačen u Saudijsku Arabiju, a već sutradan je došao u Zagreb. Po izlasku iz zatvora pretpostavili su da idu na razmenu na ukrajinsku teritoriju.

- Kad sam čuo avion, rekao sam: 'Momci, sto posto smo u Rusiji. Najbliži aerodrom iz Donjecka je Rostov na Donu. Prvo je bilo neko uzbuđenje, konačno se nešto promenilo, konačno ide ka nečemu, a onda kada sam čuo avion, ko zna kuda sad idemo, šta se dešava - rekao je Prebeg zagrebačkom HRT-u.

Umoran sam, a ipak nekako ne mogu da spavam. Mislim da mi treba bar 12 sati normalnog sna, da se probudim i shvatim da se to desilo, da sam slobodan. Mogu samo da kažem da je lepo biti kod kuće. Želim prvo da vidim svoju sestru i prijatelje. Takođe bih želeo da stupim u kontakt sa svojom devojkom Irinom. Kada su počele vojne operacije oko Nikoljeva, ona je sa rođakom i decom pobegla u Francusku. To mi je sada prioritet, ali ne bih želeo ništa da forsiram. Da čujem da li je dobro, ako je ikako moguće, i da je vidim – rekao je Prebeg.

On je hospitalizovan u KB Dubrava, odakle je sutradan trebalo da bude pušten, ali je ipak zadržan. Lekari su konstatovali da je fizički dobro, ima ranu od školjke na desnom ramenu i ujede stenica zbog života u lošim uslovima. Psiholozi i psihijatri su zaključili da mu je potrebna psihološka pomoć.

Kurir.rs/Jutarnji.hr