DR NEVEN CVETIĆANIN: O koristi i šteti morala za život

Staro je pitanje da li čovek ima više štete ili „koristi“ ako se ponaša moralno. Tu postoje dve škole mišljenja. Prva od njih smatra da moralan čovek mora propasti u realnom svetu u kome živimo, a koji malo haje za moral i u kojem se gotovo svako ponaša na sebičan način. Druga smatra da čovek mora da se ponaša moralno, pa šta košta da košta, jer bi inače živeli u džungli u kojoj niko ne bi bio siguran.

Potpisniku ovih redova je bliža druga škola mišljenja i tvrdo ubeđenje da je zapravo moral ona nevidljiva zaštita koju čovek ima, jer već i stara narodna poslovica kaže da nije moguće rđavo raditi, a dobru se nadati. Nije to jedina poučna narodna „moralna“ poslovica, te je tu još sijaset narodnih mudrosti od one koja kaže da onaj ko drugome jamu kopa, često sam u nju upadne, pa do one koja kaže da čovek u svim situacijama treba da čuva svoje dostojanstvo i integritet, te da se u dobru „ne uznosi“, a u zlu „ne unižava“, jer je sudbina promenljiva kategorija, pa nijedna pobeda ni poraz nisu definitivni, već sve teče i podložno je promeni, pa u takvom „tekućem“ svetu nema boljeg oslonca od nekih bazičnih etičkih principa. Stoga su i religije i filozofije i ova i ona učenja lomila glavu kako da haotičnom svetu daju kakve-takve etičke norme, kako bi se haos oko nas makar malo pokušao prevesti u red.

E sada, kakve veze imaju sve te religije, filozofije i vaskoliki moral sa kolumnom čije je ime „Strateški tokovi“ i koja bi trebalo da piše o tokovima međunarodnih odnosa i inih odnosa među državama, interesima i ideologijama. Pa, vrlo jednostavno govoreći, i te kako ima, jer čovečanstvo do sada nije izumelo bolju „ideologiju“ od npr. biblijskih Deset zapovesti ili Budinog učenja o „srednjem putu“ ili bilo kojeg drugog duhovnog učenja bilo koje od tradicionalnih religija, a koje opstaje evo već hiljadama godina, dok sve „ideologije moći“ traju uvrh glave par stotina godina, ako uopšte i toliko, te najčešće traju koju desetinu godina, dok su na snazi određeni istorijski uslovi, da bi onda bestragom nestale.

Kako pokazuje čisto iskustvo propali su svi Napoleoni i Hitleri, svi manje ili više genijalni stratezi i sva manja ili veća carstva i imperije, a ono što je trajno i danas su učenja velikih „prosvetitelja“ naroda, nacija i ljudi, bez obzira na to da li je reč o Mojsiju, koji je dao zakone jevrejskom narodu, Isusu, koji je dao „etiku pod Gorom“ celom svetu, Muhamedu, koji je uveo u moral arabljanska plemena ili pak o našem Svetom Savi, koji je Srbe priveo hrišćanskim kanonima i tako nas uveo u istoriju.

Tako da čisto iskustvo pokazuje da moral i njegova načela traju kada se i sve drugo ruši, te pametan čovek ne može da to ne uvaži, te je zato odgovor na pitanje sa početka ove kolumne da je čoveku ne samo blagorodno nego i čak i „korisno“ da ostane u okvirima etike, jer svako njeno prekoračenje nosi određenu kaznu, o čemu je opet pisao veliki Dostojevski.

Nije se loše prisetiti tih pouka u vremenu u kojem besne ratovi i u kojem je čitav svet u procesu tumbanja i prekompozicije. Jer proći će i to vreme, a ostaće fakt kako smo se u njemu vladali i da li smo se u lošim okolnostima ponizili, što nije mudro da radimo, kako kaže stara poslovica.

Kao što jednako nije mudro da se „uznosimo“ kada opet dođu sretna vremena, jer i to će proći.