potresna ispovest
NA ROĐENDAN SU MI POKAZALI STVARI MRTVOG SUPRUGA! Olivera 3 godine tražila telo muža na Kosovu: Ni danas nisam SIGURNA DA JE TO ON
> 08:04h
Olivera Budimir rođena je i živela je u Prištini, imala je divan brak, dobar posao i materijalnu sigurnost u multietničkom društvu. Planirala je i proširenje porodice.
Onda je došla ratna 1999. godina, bombardovanje, neizvesnost, neprestani strah za život. Nakon 3 meseca bombe su prestale da padaju, sirene su utihnule, ali se Kosmetom proširio opasniji demon, albanski ekstremizam. Nakon potpisivanja Kumanovskog sporazuma i povlačenja srpske vojske i policije, Srbi i nealbanci ostavljeni su na milost i nemilost svojim dojučerašnjim komšijama.
Proces iseljavanja Srba i ostalog nealbanskog stanovništva nastavio se intenzivno i nakon ulaska međunarodnih mirovnih snaga. Posle 10. juna 1999. godine pojačan je i proces uništavanja kulturne baštine Srba i drugih nealbanaca, kao i hrišćanskih, pretežno pravoslavnih, grobalja.
U tom haosu stradali su Srbi koji nisu želeli da napuste svoja ognjišta. Otišla je sa zemlje na kojoj je živelo 5 generacija njene porodice, sa jednim koferom i strahom šta će biti sa mužem koji nije želeo da napusti Kosovo. Njihov poslednji telefonski razgovor završio se sa obećanjem da će uskoro biti zajedno. Sledeći poziv nakon 3,5 godine je bio poziv da dođe na prepoznavanje ekshumiranih tela.
Bio je to trenutak istine koji je dostojanstvenoj i hrabroj ženi slomio srce.
U raugovoru sa urednicom i voditeljkom emisije "Crna hronika" Jelenom Pejović prisetila svog rastanka sa suprugom koji je kako tvrdi u poslednjem trenutku odlučio da ostane na Kosovu i Metohiji u vreme terora nad srpskim i nealbanskim stanovništvom.
- Morali smo da probamo da izađemo. Moja porodica je tako odlučila. Ja sam rekla suprugu: "Sutra izlazimo!" On je u zadnjem momentu rekao: "Ja ne idem!" To je bio jedan trenutak kada ja nisam više imala izbora, morala sam da krenem jer su u kolima bili moj bratanac i bratanica i morala sam njih da izvučem. Poljubila sam ga uletela u kola dala gas i otišla. Krivo mi je što nisam vršila pritisak na njega - rekla je Budimir.
Pored njenog supruga na KiM je ostao i njen brat koji je jednog dana otišao u posetu Oliverinom suprugu, ali ga nije našao u stanu:
- Kada sam to čula nisam imala snaga ni da plačem. Ušla sam u sobu, sklopila ruke i molila Boga da mi sačuva pamet.
Budimir kaže da razliku od Albanaca Srbima nije omogućeno da identifikuju svoje ubijene prema njihovim stvarima:
- Albancima su na domaku Prištine pokazivali stvari ubijenih. Nama to nije bilo dozvoljeno. Zapretili smo da ćemo ići bez pratnje da ih tražomo, pa neka nas pobiju! Onda su oni pristali da nam izlože ne same stvari, već fotografije tih stvari koje će biti izložene u Gračanici. Išla sam na čelu kolone, a pratnja su nam bila tri vojnika. Prolazili smo kroz albanska sela i mala deca su nam preteći pokazivala oznake UČK.
Onda je došao bolan trenutak kada je Budimir na fotografiji prepoznala stvari svog supruga.
- Ja sam tada u Gračanici prepoznala stvari svog supruga. Bila sam jako umorna, išla sam kroz salu i gledala i tu je bilo hiljade i hiljade stvari, sve mi je već jednako postalo. Već sam mislila da ću odustati, a onda sam videla jednu malu fotografiju i na njoj teksas košulju, farmerice i donji veš. To su bile njegove stvari. Počela je brada da mi drhti. Bila sam u šoku, došle su ove ženice iz Unmika koje su bile tamo i utvrdili smo da to jeste on. Htela sam da verujem da to nije istina - ispričala je Budimir i dodala da je nakon izvesnog vremena došla i do samih stvari njenog supruga:
- Posle izvesnog vremena baš na svoj rođendan su mi izložil njegove stvari. Mislila sam da ću se ugušiti od bola. Otišla sam u kupatilo udarala rukama u zid i vrištala. Onda je krenula borba za dokazivanje da je to baš on, jer tu je bilo mnogo grešaka u identifikaciji. Tražila sam DNK analizu u Beogradu, ali to nikad nije proradilo.
Do tela supruga uspela je da dođe tak nakon tri i po godine.
- Tek posle tri i po godine je bilo moguće da ga preuzmem. Bilo je puno bIrokratskih prepreka. To je bila jedna velika borba. Ne znam da li sam uzela baš njega ili nekog drugog. Bilo je toliko podvala i svašta su mogli da mi stave u taj kovčeg. Mogla sam da ne potpišem ta dokumenta, ali onda bih izgubila i taj trag. On je hteo da ostane dole, a ja sam ga dovela.
Kurir.rs