ovde je vreme stalo
ZAVIRITE U SOBU IVE ANDRIĆA U SOKOBANJI: Ovde je provodio 20 dana godišnje, a čuva LIČNE STVARI koje sećaju na njegov život (FOTO)
Aktuelnost jednog od naših najprevođenijih pisaca Ive Andrića nikada nije upitna, ali ovih dana ima više povoda da ga se posebno setimo. Predstavljanju bibliografije našeg nobelovca u dve knjige na tribini zadužbine koja nosi Andrićevo ime prethodio je prevod njegovih "Beogradskih priča" na francuski. Potpisuje ga francuski prevodilac Alen Kapon, inače đak Danila Kiša, a povodom početka obeležavanja pola veka postojanja srpskog kulturnog centra u Parizu.
Inače, svoj najpoznatiji roman "Na Drini ćuprija" Andrić je počeo da piše u Sokobanji. Ratne 1942. godine, slavni nobelovac prvi put je došao u ovaj grad, gde je pronašao utočište bežeći od nemačke policije. U Sokobanju bi dolazio bar jednom godišnje, odmarao se, pisao, družio se s meštanima.
Ovde je vreme stalo
Ekipa Kurira imala je priliku da zaviri u njegov apartman 144 u hotelu "Moravica". Objekat je nedavno renoviran, ali u sobi Ive Andrića kao da je vreme stalo. Tu se i dalje čuvaju fotografije, dokumenta, piščevi lični predmeti, knjige i rukopisi.
- Andrić je u Sokobanji proveo tri ratne godine. Naš hotel nije tada postojao, a pisca su čuvali meštani u svojim kućama. Uspeli su da ga sačuvaju. U Beograd se vratio i ubrzo je objavio roman "Na Drini ćuprija", koji je pisao u našem gradu - kaže Slaviša Lazanski, direktor hotela "Moravica".
Po kazivanju samog pisca, u Sokobanji je napisao i roman "Gospođica", ali i priče "Jelena, žena koje nema" i "Zmija".
- Hotel je napravljen 1965. godine. Andrić je prvi put ovde došao 1970, i to je bilo najbolje što je moglo da mu se ponudi. Svake godine bi boravio u istom apartmanu po 20 dana. Svi imaju lepa sećanja na njega. Postoji i čuvena njegova izjava da je posle boravka ovde mogao da piše i radi cele godine - objašnjava Lazanski.
Pogled i livadsko cveće
Andrić, kaže, nije bio neki zahtevan gost, a njegov apartman mogao je da se koristi sve do 2012. godine.
- Izabrao je ovu sobu zbog pogleda. Apartman se ne koristi od 2012. godine i uvek je u njemu bilo puno knjiga. Mnoga dela su nestala, a samo je deo sačuvan - objašnjava naš sagovornik.
Svake godine spomen-sobu poseti više od 50.000 ljudi.
- Nije imao posebne zahteve kao gost. Imao je svoj sto u trpezariji i na terasi, koji je uvek bio rezervisan za njega. Voleo je društvo. Dolazio bi mi u posetu Meša Selimović. Niko nema loših iskustava s njim. Svakog dana bi na stolu bilo livadsko cveće. Bio je jedan običan čovek - zaključuje direktor hotela.
I ovde se umire
O velikoj ljubavi između ovog grada i pisca svedoče i Andrićeve reči:
- Ne znam šta me to uvek vraća u Sokobanju, da li je to cvrkut ptica, Moravica... Da li su to ljudi, od svega pomalo. Ja ne znam čega to ima ovde, ali znam da, nakon 20 dana provedenih u Sokobanji, radim cele godine u Beogradu kao preporođen. Sve se bojim, pročuće se ovo mesto, narod će početi da hrli ovamo, onda ću ja morati da bežim odavde, a gde da nađem ovakvu lepotu i mir. Samo da znate, i ovde se umire, jer se svuda na svetu mora umreti, ali ovde je život lepši i, valjda, nešto duži.
Hotel gradili zatvorenici, koji u njemu i danas rade
Zanimljivo da hotel "Moravica" pripada KPZ Sremska Mitrovica i njegov vlasnik je Ministarstvo pravde.
- Napravljen je 1965. i gradila su ga lica lišena slobode. Kad se gradio, bilo je 150 ljudi. Ta lica i danas rade pozadinske poslove. Mi ih obučavamo da posle rada ovde mogu i da idu kući - objasnio je direktor.
Sokobanja je vekovima dom za pisce. Najčešći posetilac bio je Stevan Sremac, koji je i umro u Banji 1906. godine. Pored njega, često je dolazio i Branislav Nušić, koji je napisao stihove "Sokobanja, Soko-grad, dođeš star, odeš mlad". Nušić je ovaj stih napisao na fotografijama svog prijatelja Siniše Ristića, želeći da mu pospeši prodaju fotografija kao razglednica. Stih je postao opštepoznat, a razglednica sa ovim stihom verovatno još ima. U Sokobanju je dolazila i Isidora Sekulić, a redovni gost svake godine je i Dušan Kovačević.
(Kurir.rs)
Bonus video: