Nisi kulturan
Danas je moderno, bar u jednom delu društva, misliti za sebe da si pametan, moralno vertikalan, ispravan, pa i kulturan. Taj otklon od naroda, a neretko i od sebe, manifestuje se na različite načine, od gađenja na folk muziku koju neko sluša, tabloida koje neko čita i rijalitija koje neki vole, preko prebrojavanja zuba sagovornika, do uživanja u ponižavanju koje jedan radikalni odmetnik s mikrofonom već tri meseca pokušava da sprovede po prijavljenim skupovima širom Srbije, gde narodu pod nos gura mikrofon i kameru i svima koji to žele da vide dokazuje da je on pametniji, moralno vertikalniji, ispravniji i kulturniji od onih koje izabere da intervjuiše.
Samim tim su i gledaoci svega toga, već pogađate šta ću vam napisati, najpametniji, moralno najvertikalniji, najispravniji i najkulturniji.
Ne znam odakle dolazi ta radikalna potreba za poniženjem, na Pravnom fakultetu nismo izučavali te pojave, osim kada te moralne gromade zagaze u krivičnopravnu ili građanskopravnu materiju, pa daju osnova za podnošenje krivičnih prijava ili tužbi, ali o tome ćemo kada polako, kad joj se najmanje nadamo, dođe puna vladavina prava u našu lepu zemlju.
Dolazim sada i na nedavni intervju Brankice Stanković s predsednikom naše republike. Intervju je takođe iz mraka isterao one koji su pametniji, moralno vertikalniji, ispravniji i kulturniji, ali, dodajem, i hrabriji od Brankice, pa bi predsedniku sve drugačije „sasuli u brk“.
Pojavljuje nam se i drugi fenomen u našem trenutnom društvenom razvoju, koji se doista naslućivao poodavno, a to je fenomen tribina i terena.
Brankica i njen Insajder su poodavno na terenu, prave tekstove i emisije za koje treba imati hrabrosti, ali i znanja. Na tribinama su oni koji čekaju da igrač poklekne, da mu nađu manu, da se svom idolu osvete, da ga ponize i da započnu linč, što bi oni Amerikanci koji više ne vladaju Amerikom osmislili i nazvali „kensel kulturom“, koja na svu sreću ode u zaborav i u toj Americi.
Tako danas kroz srpsku varijantu „kensel kulture“ prolazi Brankica Stanković, kojoj Petričić, šeretski, crta metu na čelu, stavljajući je u svojoj radarskoj karikaturi na transparent koji predsednik nosi naspram kolektiviteta koji kliče „Nisi nadležan“. Na transparentu u rukama usamljenog predsednika stoji Brankičina slika i reči „Brankica kaže da jesam“. O Bože, da li sam vam ja to, prvi put u novijoj istoriji Srbije, upravo opisivao karikaturu koju nacrta neko pametniji od mene, naravno, moralno vertikalniji, pa i ispravniji i kulturniji od mene, a koju sada promoviše svako koji te epitete s ponosom nosi i ko bi to sve bolje od Brankice rekao predsedniku?
Lako je Petričiću da se sokoli dok bije druge, njega ne boli, napisao sam na Iksu, ko zna zašto, ali neka stoji i ovde, u kolumni, neće da se baci. Doista, Petričić dolazi i iz konkurentske medijska imperije, spram Insajdera, koji baš i nije medijska imperija, a izgleda da nije ni na prodaju.
Tako nekako treba gledati i ovaj naš političko-navijački kolektiv, koji ta igra na terenu neretko i ne zanima, gde je fer-plej omražen, gde su strasti uzavrele, a samo „smrt protivnika“ izlaz koji je poželjan. Doista, ako ćemo u brojkama, a one uvek dobro dođu za otrežnjenje, na tim tribinama je samo manjina, do izgradnje Nacionalnog stadiona jedva će nekoliko stotina hiljada ljudi godišnje moći da vidi sportski teren s tribina, uživo. Tu dodajemo i broj onih koji taj teren posmatraju na malim ekranima ili još manjim telefonima. Neki će možda sa svoje zamišljene tribine gađati televizor, zamišljajući da su u masi navijača i da treba da se deru na igrače, trenere, selektora i naravno sudiju, jer bi, naravno, sve bolje od njih uradili, iz svoje udobne fotelje. Tu se prebrojavanje ljudi na tribinama završava. Niste većina i suočite se s tim.
Da završim tekst koji pišem vama, poštovani čitaoci, u duhu ovih epiteta koje sam vam u tekstu naturao. Svečano priznajem da nisam nužno ispravniji, moralno vertikalniji i kulturniji od vas koji ovaj tekst čitate.
Teško je to reći, ali znate i sami da je istinu uvek najteže reći, pre svega sebi, a potom svetu i svom narodu.
Mislite o tome.