FAMOZNO: FAMA O PROFESORIMA
U svom poslednjem propagandnom flajeru objavljenom u Politici, Vuletić je parafrazirao - ili si laskam da je parafrazirao - naslov mog romana „Fama o biciklistima“, pa ga je naslovio „Fama o studentima“.
Čak je i poetika „Fame o studentima“ donekle slična poetici „Fame o biciklistima“, ima u Vuletićevom tekstu dosta postmodernističkih (i postpolitičkih) natruha, raznoraznih kolažiranja, sprdanja sa činjeničnošću, pretvaranja komaraca u magarca, dokumentarizacije fikcionalnog i - obratno - fikcionalizacije dokumentarnog.
Suština je, međutim, ista kao i u napisima Ljilje Smajlovićke.
Dakle ovako: Studentarija - protiv koje više nije šik reći ništa loše - greši što produžava proteste, dangubi, propušta nastavu, donosi odluke umesto nastavničkih veća. Ima tu čak i insinuacija da su studenti potpali pod uticaj znamenitih literarnih studenata, Raskoljnikova, Rastinjaka, Dedalusa, Bazarova, a zna se šta biva kad se student poistoveti s Raskoljnikovom: ostade baba bez glave.
Sve u svemu, uzoran seminarski rad na temu „Visoko carstvije nije idealno, ali je najbolje od svih mogućih carstvija“, što je teza s kojom bih se - doduše iz dibidus drugog ugla i s drugim predznakom - donekle mogao složiti, ali to je tema za neku drugu kolumnu.
U Vuletićevom tekstu ipak su dve bile ka vladičine. Evo je prva: „Zabuna u slučaju studentskih protesta proizilazi iz poistovećivanja stvarnosti i predstava o njoj.“ Druga ka vladičina glasi: „Nije nikakvo posebno dostignuće biti student.“
Marksisti su - a Vuletić je pretpostavljam dovoljno star da ima i iskustvo marksizma - govorili da se vekovima trućalo o strukturi stvarnosti, a da se propuštalo da se stvarnost menja. Onda su operativci marksizma, ljudi posebnog kova, udarnički krenuli da menjaju stvarnost.
Stariji pamte kakve su to bile promene.
Iz Vuletićevog teksta nije sasvim jasno - i to je postmodernistička strategija - da li on misli da je studentska kolektivna predstava o političkoj stvarnosti, kojom dominiraju neinstitucionalnost, improvizacija, burazerska ekonomija i dogovorno pravosuđe, zabluda percepcije, princip što se babi snilo, to joj je milo, ili u dimu studentske predstave o stvarnosti ipak ima mindže. Kako god, Vuletić je u tekstu ostavio dovoljno manevarskog prostora da - kad druga nastane sudija - napiše da je mislio „ispravno“.
O ovom „biti student nije nikakvo posebno postignuće“, trebalo bi dobro da porazmisli ponajpre protestujuća studentarija, a potom i deo populacije koji ih podržava. Realna je, naime, opasnost da u idolopokloničkoj sredini, sklonoj psihičkim epidemija i pomamama, kakva je naša, „studenti“ poprime obličja one dugoočekivane neočekivane sile koja dolazi niotkuda i rešava stvar i da budu priviđeni kao mesije. Ako se to dogodi. A moglo bi se dogoditi - od studenata se neće videti njihovi politički zahtevi.