Najbolji radnik svih javnih preduzeća, a bavi se poslom koji ljudi izbegavaju: Srđan je od nagrade kupio poklone sinu i ćerki, a ovo je njegova ispovest
Srđan Savić je đubretar. Tako mu svi nazivaju radno mesto. A uistinu je čovek, sa velikim Č rekli bi Užičani, koji nam pokazuje da je život ipak lep. I čovek koji je, konačno, dobio priznanje za male-velike stvari koje čini za ovaj grad - najbolji je radnik javnih preduzeća u 2024. godini u Užicu.
Ali ovo nije samo priča o dobrom, običnom radniku, koji je konačno viđen. Ovo je mnogo više od toga. Priča o porodici koja pošteno zarađuje hleb, bori se i ne žali. O devojčici koja je sad dobila prve minđuše. O dečaku koji ima lep sat. Ali put na more i dalje sanjaju...
Srđan je rođen pre 59 godina na više od 300 km od Užica, tamo južnije gde je naglasak mnogo drugačiji. Mada se to u našem razgovoru ne čuje. U rodnom Lebanu proveo je četiri decenije, a onda pre 18 godina trbuhom za kruhom krenuo put grada na Đetinji. I JKP "Bioktoš" gde i danas zarađuje hleb za celu porodicu.
- Završio sam srednju kožarsku struku, radio u kožari 10 godina, ali se firma zatvorila. Bio i u štampariji četiri godine. Na kraju, eto, Božija volja je da sam došao ovde, u Užice. Imao sam prijatelja koga sam molio za pomoć i pristao sam ovde da radim i živim. U početku je bilo teško, a posle sam se navikao. I zadovoljan sam - priča nam Srđan telefonom.
Ali najpre zahvaljuje na čestitkama za nagradu. Skromno, ljubazno. Tako ga i Užičani opisuju u komentarima na lokalnu vest o dobitniku priznanja. Skoro svakog dana je tu, u centru grada. Dođe iz Ljubanja, na nekih devet kilometara odavde. Radno odelo, rukavice, metla i kanta. Ona velika, zelena s dva točka. Svaki papir pokupi, svaku kantu isprazni. Javi se poznanicima. Nasmeje.
- Na ulici pričam s ljudima, uvek sam ljubazan, pomognem šta treba. Uglavnom čistim glavnu ulicu, oko crkve, škola. Ali, danas sam išao od muzeja do Aleksića mosta, ceo grad. Zapravo, već mesec i po dana ceo grad radim sam, nema ljudi, neko skuplja rizlu, pesak... A neće ljudi ni da rade ovaj posao - Srđan će, pa veli:
- Nije lako, i kad je kiša, i kad je hladno, i kad je vrućina... Uvek sam tu.Najteže su mi hladnoća i vrućina. Hladnoća više. Ponekad me neko pozove na kafu, ali najčešće odem do naših prostorija, zagrejem se malo, pa opet izlazim. Moram sve da očistim, uradim svoje obaveze.
I zadovoljan je.
- Plata mi 85.000 dinara. Zadovoljan sam i s kolegama, šefom, ništa nije sporno.
A nagradom zatečen. I na nju ponosan.
- Srećan sam i stvarno je mi je to velika čast. Trudio sam se i zaslužio. Uvek odgovorno radim svoj posao. Voleo bih da budem i primer drugim kolegama, da bude čisto, lepo, sve na vreme - priča Srđan koji radi šest dana u nedelji, u smenama po sedam sati, odnosno u dan vikenda šest sati, jer ulice Užica svaki dan moraju da budu čiste.
U razgovor se uključuje i supruga Elizabeta Mihaela:
- Posao mu jeste prljav, ali Srđan ga uvek radi najbolje što može. Uvek pozdravi ljude, pita kako su, pomogne, posebno starima.
Odgovoran je, trudi se da grad bude čist kao da će neki car da hoda ulicama, da uvek kad on radi ljudi budu zadovoljni.
I to odakle je supruga i gde su se sreli je čist prst sudbine. Ona je do Užica potegla iz druge države.
- Došla sam pre 14 godina iz moje Rumunije, preko humanitarne organizacije, bila volonter i u Domu za decu bez roditeljskog staranja "Petar Radovanović". Radila sam kao čistačica po školama, kao zamena, kao i u jednom hotelu. Sada sam bez posla - priča nam Elizabeta Mihaela, koja je posebno ponosna na supruga:
- Od prvog našeg dana sam ponosna na njega, zato što je tako poseban čovek. Upoznala sam puno ljudi, putovala svetom, ali nikada nisam srela takvog čoveka. I hrabar, i vredan i sve.
Uz godišnje priznanje dobio je Srđan od Grada Užica i vaučer u jednoj zlatari. Potrošio je na ćerku i sina, koji su peti i sedmi razred.
- Sinu sam kupio sat, a ćerki privezak, lančič i minđuše, probušili smo joj uši - kaže ovaj otac, koji sa suprugom radi i privatno kako bi deci priuštili za školovanje i sve što treba.
Na Ljubanjama je i dosta vikendica, čija dvorišta održavaju.
- Malo-pomalo pa sakupimo novac i da odemo ponekad u Međaš, to je usred Rumunije, kod moje porodice ili u Lebane kod njegovih. Nismo išli daleko, samo u te dve države, u Rumuniju i Srbiju. Toliko možemo da priuštimo - Elizabeta Mihaela će reći, a Srđan i dodati:
- More ne možemo. Mnogo je to za nas...