STRATEŠKI TOKOVI: Dileme Stare dame
Najvažniji od njih je što je Evropa, dok su se drugi pesničili i ubijali kopljima, znala da sedne za zeleni diplomatski sto i po raznim diplomatskim kongresima, po raskošnim dvorcima, rešava svetske probleme. Uloga u tome i konkretnih „starih dama“ koje su kolale među diplomatama nije bila beznačajna, ali se metafora stare dame pre svega odnosi na sliku Evrope koja nakon ratova seda za sto i pregovara onda kada svi još žele da se tuku.
Utoliko je neobičan trenutni stav Evropske unije o ratu u Ukrajini, koja želi i dalje da pokazuje mišiće Putinu, iako je pitanje sa čime, sada kada čak i nabildovana Amerika želi da pregovara s ruskim Bizmarkom (poređenja Putina s Hitlerom su, kao što je ranije ustvrdio dr Kisindžer, neutemeljena). No, treba reći da taj stav nije iznenađujući jer Evropska unija u svojoj spoljnoj strategiji već dugo luta između ekstrema - od jakih energetskih veza s Rusijom, koje je, doduše, pametno koristila za sopstveni ekonomski rast, sve do sadašnjeg šiljenja mača na Rusiju. Da se razumemo, potpuno je opravdano što Evropska unija želi da se zaokruži kao geopolitička sila u svetu surove geopolitike, u kojem je sada jasno da isključivo ekonomska moć ne može da vam reši sve probleme, jer se neki problemi, nažalost, od pamtiveka, rešavaju isključivo mišićima. Utoliko je opravdano što je EU shvatila da mora da se okrene zapostavljenom stubu zajedničke odbrane i bezbednosti, pa prvi put u ovoj Evropskoj komisiji imamo čoveka čiji će se portfelj odnositi i na odbranu, te nije nerazborito što je Evropska unija na sastanku lidera prošle nedelje odlučila da u sopstveno naoružavanje uloži 800 milijardi evra, što bi joj moglo doneti i ekonomske benefite, jer će se kupovati oružje proizvedeno kod kuće.
Međutim, nije samo dovoljno da neko odluči da se naoruža i eto odmah će mu sposobne divizije pasti s neba, spremne da idu da brane čast Stare dame gde god treba. Prvo, ne postoji dugoročno stabilan institucionalni okvir za naoružavanje Evropske unije, pa je i prošlonedeljna odluka donesena ad hok. Drugo, dve najjače članice - Nemačka i Francuska - već su imale dosta problema kad su krenule da razvijaju zajedničke modele tenkova i borbenih aviona jer je svako vukao na svoju stranu. Treće, teško je zamislivo da bi o francuskom nuklearnom naoružanju mogao da odlučuje bilo ko drugi osim francuskog predsednika npr. na nekom sastanku lidera Unije, jer se takve specifične i opasne igračke ne daju nikome. I konačno, poslednje, ali ne najmanje važno, evropske armije, isključujući ukrajinsku, od koje ćemo videti šta će ostati, nemaju direktno borbeno iskustvo kao npr. američka i ruska, koje su se decenijama fajtale svugde po svetu.
Svi prethodni razlozi govore da Evropska unija, uprkos svom ogromnom bruto društvenom proizvodu, koji je maltene kao kineski, ne može da postane robusna vojna sila preko noći, što znači da treba da se zasad drži dobre stare diplomatije.
Upravo takvu ulogu joj je odredio nekada general De Gol - da bude čuvar svetske ravnoteže i moralni sudija utakmice među blokovima, jer je ovaj vojnik bio svestan realnog odnosa snaga oko Starog kontinenta. A kada su vojnici najvišeg ranga poput De Gola, koji su dobro omirisali rat iz prve ruke, bili protiv toga da Evropa srlja u sukobe, pogotovo ne protiv Rusije, koja joj je i najbliža od džinova, šta tek onda treba da rade političari koji i ne znaju šta je rat?