O UTAKMICI SMRTI JE SNIMLJEN FILM SA PELEOM I STALONEOM: Istina je, međutim, puno mračnija
Legendarni reditelj Džon Hjuston snimio je 1981. godine kultni film "Beg u pobedu".
Inspirisan Drugim svetskim ratom i istinitim događajem, ovaj film je pobrao mnoge nagrade i zaradio puno para, ali nažalost i, za filmske potrebe, sakrio punu istinu.
Hjuston je uspeo da spoji do tada nespojivo - Drugi svetski rat, nacizam i fudbal.
Radnja filma je prilično jednostavna. U nacističkom logoru britanski oficir i bivši fudbaler Kolbi (Majkl Kejn) dogovorio je fudbalsku utakmicu između logoraša i nacista s nemačkim oficirom Von Štajnerom (Maks von Sidou), koji je bio zaljubljenik u ovu magičnu igru. Treba imati u vidu da su se nacisti prema britanskim i američkim zarobljenicima odnosili sa daleko više respekta i poštovanja Ženevske konvencije nego prema Jevrejima, Rusima, pa generalno svim istočnoevropskim narodima.
Početna ideja logoraša je bila da se utakmica iskoristi za beg iz logora kroz iskopani tunel ispod stadiona i to tokom prvog poluvremena. No, kako to biva u životu, a i na utakmicama, želja za pobedom je nadvladala razum, pa su igrači odlučili da odigraju do kraja i pokažu da su bolji od rivala.
Ulogu u ovom filmu imao je slavni Pele, jedan od najboljih fudbalera svih vremena. Njegove makazice u poslednjoj sekundi utakmice naterale su Von Štajnera da ustane i aplaudira, iako je pobeda logoraša simbolično predstavljala pobedu nad nacizmom i najavila dolazak slobode.
Pele nije bio jedini fudbaler koji je obukao kostim glumca. Naprotiv. Čitava plejada tada poznatih fudbalera oprobala se na velikom platnu: Osvaldo Ardiljes, Bobi Mur, Džon Var, Kevin O'Kalahan, Kazimierz Dejna, Halvar Toresen, Pol van Himst, Verner Rot, Majk Samerzbi...
Bio je tu i tada ultramegagiga planetarno popularni Silvester Stalone, koji je u par navrata pokazao da mu je američki fudbal prirodniji od ovog evropskog.
Film je stekao veliku popularnost jer je nosio sa sobom ogromnu dozu optimizma, a lagan pristup temama neodoljivi šarm.
Nažalost, to biva samo na platnu / ekranu.
U stvarnom životu, prava priča je bila krvava, okrutna, mučna. U istorijskim knjigama nije "Beg u pobedu", već "utakmica smrti".
Film je inspirisan događajima koji su se desili u današnjoj Ukrajini, tačnije u Kijevu. Nemačka je 1942. godine i dalje bila u ofanzivi. Adolf Hitler je glavnicu svojih snaga poslao na Istočni front kako bi osvojio Sovjetski savez. Nacisti su u blic krigu zauzeli ogroman prostor SSSR-a, ali su već krajem 1941. godine naleteli na Crvenu armiju u blizini Moskve. I dok su Rusi na čelu sa maršalom Georgijem Žukovom spremali plan za kontraudar, daleko odatle u Kijevu nacisti su sprovodili u delo svoj program. U prva dva dana po ulasku u Kijev pobili su 33.000 ljudi, pretežno Jevreja, ali i Rusa simpatizera Crvene armije.
Gospodar života na tom području bio je nemački oficir Eberhart. Prilikom streljanja posebno je birao ugledne građane Kijeva, a samo je jednoj grupi poštedeo život - fudbalerima Dinama iz Kijeva.
I upravo je njih angažovao za utakmicu protiv nemačkih vojnika.
Eberhart je smatrao da njegovi vojnici, nesalomiva arijevska rasa, ne mogu da izgube od ekipe sastavljene od izgladnelih logoraša, koji su pri tom, po nacističkom verovanju, pripadali nižoj rasi. No, ekipa koja je nazvana FK Start nije imala nameru da izgubi. Čak ni po cenu života.
Start je na poluvremenu vodio sa 1:0. Eberhart je morao lično da siđe do svlačionice i poruči im u lice da će biti streljani ako ne izgube. Možda Sovjeti ne znaju za reč inat, ali je upravo taj osećaj proradio kod njih, pa su do kraja utakmica natrpali Nemcima još četiri gola. Na kraju je rezultat glasio 5:1.
Ipak, Eberhart nije smaknuo nikog od fudbalera. Razlog je ležao u činjenici da su njegovi nadređeni tražili revanš, kako bi sprali bruku. Ceo Kijev je bio oblepljen plakatima koji su pozivali na utakmicu.
Kako bi se Nemci dodatno osigurali, igračima Starta je bilo zabranjeno da treniraju, a obroci su im bili drastično smanjeni. Posle pet dana takvog režima, usledio je revanš. Nemci su za tu priliku bili pojačani, bila je to ekipa sastavljena od elite "Luftvafea" (Ratno vazduhoplovstvo) nazvana Flakelf.
Pred sam početak utakmice nenajavljen je među igrače Starta ušao SS oficir i na savršenom ruskom im se obratio.
"Ja sam sudija današnje utakmice. Znam da ste jako dobra ekipa. Molimo vas da se pridržavate pravila, ne kršite nijedno pravilo, a pre utakmice pozdravite svoje protivnike na naš način", rekao je.
Drugim rečima, pozdravite nacističkim pozdravom i ni u snu ne zamišljajte da pobedite.
I dok je Flakelf uz visoko uzdignute ruke uzviknuo čuveni nacistički poklik u čast Hitlera, fudbaleri Starta su napravili nešto neočekivano. Digli su svi ruke uvis, a onda ih spustili na grudi i uzviknuli sovjetski sportski slogan "Fiskul-ura". Na zaprepašćenje Nemaca, gledaoci na tribinama su pozdravili njihov pozdrav.
Flakelf je rano poveo, ali Startu ni odmoć sudije nije ometala da postigne tri gola do poluvremena. Ponovo su u svlačionicu upadali nemački oficiri i pretili, ali se igrači nisu prepali. Časno su igrali i po cenu smrti.
U drugom poluvremenu su obe ekipe postigle po dva gola, pa je Start pobedio sa 5:3.
Nacistička osveta nije bila trenutna. Igrači Starta su odvedeni na posao u jednu pekaru. Međutim, nekoliko dana kasnije Gestapo je došao u pekaru sa popisom igrača. Svi su odvedeni u štab tajne policije, gde su pod teškim batinama i torturama terani da priznaju da su saboteri i neprijatelji režima. Nijedan nije pokleknuo. Međutim, rođena sestra prijavila je Nikolaja Korotkina nacistima kao bivšeg oficira ruske tajne službe NKVD, pa su ga nacisti mučili do smrti. Tako je Nikolaj postao prva žrtva "Utakmice smrti". Preostalih deset igrača odvedeno je u radni logor "Sirec", gde su radili u neljudskim uslovima. Kad su sovjetski partizani 1943. godine napali Nemce u blizini Kijeva, komandant logora je naredio da se određeni broj logoraša strelja. Među njima su bila trojica fudbalera, Kuzmenko, Truševič i Klimenko. Sva trojica su ubijena metkom u potiljak i potom bačena u jamu "Babi Jar".
Trojica igrača, Gončarenko, Tjučev i Sviridovski, odvedeni su u grad na prisilni rad, ali kad su saznali za streljanje ove trojice, uspeli su da pobegnu i da se kriju sve do dolaska Crvene armije.
Sudbina preostale četvorice igrača nije poznata.
Igrači Starta ni po dolasku Crvene armije, međutim, nisu bili ostavljeni na miru. Staljin je njihov meč sa nacistima smatrao izdajom. Situacija se promenila 1953. godine kada je Staljin umro.
Nakon raspada SSSR pojavili su se neki antisovjetski novinari i istoričari koji su tvrdil da je legenda o "Utakmici smrti" preterana i da je stvorena kao protivteža sovjetske propagande da se stanovnici Kijeva nisu preterano borili protiv nacista. Neki su tvrdili da nikakvih pretnji nije bilo i da su igrači Starta stradali iz sasvim drugih razloga, a ne zbog utakmice.