FAMOZNO: Obojena involucija
Ponovo sam suočen s radnim obavezama, koje podrazumevaju inspekciju medijskih usual suspectsa, na prvom mestu najsuspektnije, Politikine Rotopalanke.
Nije mi bilo druge nego da prionem na posao. U nedelju uveče sam smutio nes kafu, stisnuo muda i kliknuo na portal Politike. Prvo što sam ugledao bila je blaga vest da je mandat za sastav nove vlade poveren dr prof. Đuri Macutu, endokrinologu. Samo što sam to pročitao, skolila me je jeretička pomisao da je Visoki Davač Mandata u časovima dokolice pročitao moj roman „Kontraendorfin“, u kome se - između ostalog - nalazi i fiktivno mišljenje jednog stvarnog francuskog doktora o tome da ovdašnje nasilnosti i sumanutosti nisu istorijski usud, nego posledica poremećaja žlezde kontrahipofize i da mi, sledstveno, nismo zli, nego bolesni, da nam ne treba humanitarna, nego medicinska pomoć.
Znamo da život piše romane, zašto ne bi davao i mandate. Daćemo dr Macutu grace period od sto dana da vidimo kako će se snaći na novom poslu i da li će mu stručno znanje biti od pomoći, a mi idemo dalje.
Šta sam još video na Politikinom portalu? Čitav jedan niz tekstova posvećenih smatranjima na temu šteta po srpsku istoriju i život koje proizilaze iz petomesečne „obojene revolucije“ koja teče. Rotopalankinim kontrarevolucionarima je u pomoć pritekao i brat Rus, profesor Univerziteta Lomonosov Andrej Manojlo, koji je rotopalančanima preneo ruska iskustva u suzbijanju takvih, „nemili“ pojava.
Tako smo mic po mic došli i do teme naše današnje kolumne, mojih smatranja na temu „obojene revolucije“, koja su dibidus suprotna od Rotopalankinih i Manojlovih. Evo šta ja mislim, što reko Blic. Ako se u Srbiji i događaju neka društvena gibanja sa završetkom na „ucija“, osim ako to nije noćna polucija, to može biti samo „involucija“, nikako revolucija, bila ona obojena ili crno-bela.
Involucija u medicini znači - a to vam može potvrditi i novi mandatar - „degenerativni proces vraćanja organa na nekadašnju veličinu“, a u mojoj kuhinjskoj sociologiji i političkoj filozofiji znači vraćanje društvenih tokova na fabrička podešavanja iz 1825, što će reći na stanje permanentne pobunjenosti na nevladinoj, i stanje permanentne uzbunjenosti na vladinoj strani, između kojih zjapi vekovna zbunjenost, večita nedoumica šta se hoće, šta se može, šta treba, šta ne treba činiti.
Zbog svega toga Srbija liči na večno sukobljenu Severnu Irsku, a Beograd na Belfast, doduše na barbituratima, Irci su ipak mnogo žešći. Preostaje mi samo da ponovim - tj. džaba okrečim - ono što sam već rekao: srpsko društvo je izgubilo uzgon, došlo u stanje „stal“, posle koga se avioni strmopižđuju na zemlju, na koju bi se i Srbija strmopizdila da nije srećne okolnosti da je već na zemlji. Postoji izlaz iz opisanog stanja. Samo treba da se stekne politička volja da se izađe. A nje manjka. I - kako stvari stoje - nastaviće da manjka.