"IMALI SMO 3 LOPTE I 4 MARKERA, PA DOVELI LIGU ŠAMPIONA U BEOGRAD" Čudesan put srpskog kralja strelaca: "Počeli smo od nule, ne možeš da zamisliš kako je bilo"

Pavle Pešić već godinama važi za jednog od najboljih futsalera Prve lige Srbije, a u sezoni za nama i zvanično je odneo MVP titulu i to glasovima trenera i kapitena. Kapiten KMF FON Banjica predvodio je saigrače do finala lige u kom je Loznica ipak bila bolja, a poneo je i epitet najboljeg strelca šampionata sa 24 postignuta pogotka.

Pešić je bio novi gost serijala "Mali fudbal, velike priče" gde je govorio o sezoni za nama, ali i brojnim drugim zanimljivim temama. Klupski futsal, reprezentacija, privatni život, anegdote sa turnira... Sve to, i još mnogo toga drugog, možete pronaći u ostatku teksta.

- Želim da naglasim zahvalnost tebi, kao ljubitelju futsala i dugogodišnjem golmanu, a kasnije i sportskom novinaru, na inovacijama i želji da se marketinški podigne futsal na jedan viši nivo. Želim ti svu sreću u ovom projektu i hvala ti na pozivu. Čast mi je što mogu da budem među prvima koji će da pričaju o futsalu u ovom projektu.

Prethodna sezona - uspeh ili neuspeh?

- Završena je još jedna sezona, za neke uspešno, za neke neuspešno... Loznica je osvojila duplu krunu, po mom mišljenju sasvim očekivano i više nego zasluženo! Ja im još jednom od srca čestitam na tome i nadam se da će dostojno sve nas da predstavljaju u Ligi šampiona naredne sezone! Mi smo nastavili kontinuitet zapaženih rezultata, bili smo tu do samog kraja takmičenja i pored promena i turbulencija koje su se desile na polusezoni. Ponovila se slika od pre jedno dve, tri godine kada smo takođe igrali Ligu šampiona, klub je plaćao danak igranja u evropskoj eliti, što nije dobro ni za jedan tim u državi. Igrali smo finale, tu su uticali i neki spoljni faktori. Ja po prirodi nisam takav da o tome pričam, ali imali smo povrede, kartone... Nijednu utakmicu u finalu nismo odigrali kompletni. A brojčano nas je bilo manje od Loznice. Na stranu sve to, smatram da su oni znatno kvalitetnija ekipa od nas i to su pokazali na terenu.

- Lagano su pobedili sa 3:0, bilo je malo neizvesnosti u trećoj utakmici i smatram da smo mogli da pobedimo u tom meču i da smo to zaslužili. Ne igrama u finalu, već radom tokom čitavih šest meseci u drugom delu. To bi bila neka kruna sezone, da ova ekipa bar jednom pobedi u finalu. S obzirom na to da smo od Loznice izgubili pet, šest puta uzastopno.

- Opet ću da se oslonim na ekipu koju sam kao kapiten predvodio ove sezone. Punu deceniju sam u klubu i odgovorno tvrdim da bolja ekipa momaka nikada nije bila na jednom mestu! Bila mi je čast i privilegija da sa njima delim svlačionicu, kako na terenu, tako i van njega! Držali smo se zajedno, družili smo se, imali smo neku ludačku energiju i na treninzima i na putovanjima i na utakmicama... Smatram da, više od ovoga nije bilo realno! Neki momci su dobili daleko više minuta nego što su ranije imali, možda i tokom cele karijere. Na njih je pala određena vrsta pritiska sa kojim možda nisu mogli da se nose... Ali, svaka im čast na svemu! Ja sam ponosan na njih!

Liga šampiona

- Kada se osvrnemo na početak sezone, mi smo ušli kao osvajači titule. Ostala je okosnica ekipe tu. Znali smo šta nas čeka, predstavljali smo državu u Ligi šampiona. Čast i privilegija svakog igrača je da predstavlja svoju državu u evropskim takmičenjima. Da li je sreća ili nesreća, tek mi smo bili domaćini tog turnira i imali smo priliku da igramo pred svojim navijačima. To je, iz mog ugla i meni lično, bilo dodatno opterećenje i pritisak jer smo igrali u svom gradu i svojoj državi. Što se tiče organizacije samog turnira znam koliko je bilo peripetija da se to sve marketinški i logistički iznese i svaka čast klubu na svemu, čuo sam da smo od UEFA dobili najvišu moguću ocenu.

- S druge strane, rezultat kao rezultat... Sportski laici će reći igrali ste sa Letoncima, Holanđanima... Ko je sve tu... To su ekipe koje su izuetno napredovale u futsalu! Ta Riga, koja je prošla grupu, ima veliki budžet i u svojim redovima ima igrače koji su aktuelni svetski prvaci. Tu je i Simi Saioti koji je igrao u Ekonomcu kada je bio na vrhu i kada je bio blizu fajnal-fora Lige šampiona. To samo po sebi ima neku težinu! Mi smo se potajno nadali da će ta treća utakmica sa njima odlučivati o prolasku u narednu rundu. I sve misliš tu si, na korak si... Ali taj korak je prevelik! Te utakmice ću pamtiti celog života, to je nešto za šta se trenira! Igrali smo protiv Daglasa i Klaudinja koji su mesec dana pre toga igrali finale Svetskog prvenstva! Onda znaš kakav je to kvalitet igrača! Izgubili smo taj meč, dosta glatko... Kad god smo mislili da smo tu, mi nismo bili blizu... Uvek su bili korak ispred nas. Kasnije su igrali tu elitnu rundu, gde su takođe dobro prezentovali svoj klub. Kada se podvuče crta, mislim da smo mi dobro prezentovali naš klub i državu!

- E sad, ponovo se vraćamo na temu finansija! Koliko tebe finansijski izađe da ti sve to dobro organizuješ, a koliko je to profitabilno... Da li klubovi treba da jure za tim domaćinstvom, to je pitanje. Posećenost nije bila na očekivanom nivou! I tu ostaje jedna velika žal i posle svega se zapitaš, pa šta bi trebalo da se desi da bi se napunila jedna hala u Beogradu?! Koliko puta ste bili na meču gde su tribine bile pune?! Retko kada se desi! Većina turnira je ispraćeno daleko više! U Petrovcu budu pune tribine, u Rači, Kovinu... Svih tih turnira iz serije, kako ih mi zovemo, „grend slemovi"... Tako da, ne znam koliko je pametno da klubovi jure tu organizaciju, ali sa druge strane verovatno košta i odlazak na ta gostovanja... U te stvari ne ulazim... Ali za kraj, da kažemo da sam privilegovan jer sam dobio priliku da predstavljam svoj klub, grad i državu, kao i srpski futsal na evropskoj sceni!

Lični učinak

- Drugi put sam najbolji igrač lige, a prvi put sam zvanično dobio nagradu za najboljeg strelca od kada je uvedeno novo pravilo Fudbalskog saveza Srbije da se nagrade zvanično dodeljuju. Ali, vratio bih se na početak - tim izbacuje pojedinca! Ovog puta su mene moji saigrači izbacili da ja budem najbolji igrač šampionata. U redu, glasali su treneri i kapiteni, što dodatno dobija na težini, ali to nikada nije objektivno. Lepota je u oku posmatrača, nekom sam najbolji bio ja, nekom neko drugi... Ali kad pogledaš celu sliku i shvatiš koliko dobrih i kvalitetnih igrača igra našu ligu... Cipi Kocić, Brazilci... Sijaset kvalitetnih igrača i ti si ponovo izabran ispred njih! Imponuje mi i drago mi je! To ostaje za ceo život i sutra ću, Bože zdravlja, moći da se pohvalim svojoj deci...

- Što se tiče golova, oni su obeležili moju karijeru. To su stvari koje meni daju na samopouzdanju i drago mi je da sam uspeo u tome da dobijem tu nagradu i da opravdam očekivanja. Prvenstveno sebe, jer ja uvek na početku sezone postavim neki cilj, sa koliko golova bih bio zadovoljan i očekivanja sam samom sebi ispunio. Ipak, ponavljam još jednom, da nije bilo mojih saigrača, ne bi bilo ni toga!

Reprezentacija

- Ja sam samom sebi krojio neku sudbinu vezanu za reprezentaciju. Mislim da nemam previše prava i mogućnosti da pričam na temu reprezentacije! Ostaće sigurno mrlja u mojoj karijeri što nisam doprineo državnom timu, što nisam uspeo da predstavljam svoj klub, sebe, svoju porodicu, svoju državu, na nekom od takmičenja, a hvala Bogu, bilo ih je, od kad ja igram futsal. Siguran sam u to da nikada kada sam bio u reprezentaciji nisam pružio svoj maksimum! Uvek sam osećao neku vrstu pritiska... Bio sam u užem izboru selektora Gorana Ivančića u trenutku kada je reprezentacija stvarno bila mnogo jača nego danas! Ja sam bio znatno mlađi i nisam imao toliko igračkog iskustva i očigledno je to ono što je mene sputavalo.  Osećao sam neku vrstu pritiska koji nisam mogao da iznesem. Drugačiji je pritisak kad igraš za klub, a drugačiji kad igraš za reprezentaciju gde su daleko veća očekivanja! Nisam se snašao najbolje i nemam pravo apsolutno nikog da krivim za to! Ja sam glavni i odgovorni krivac svoje sudbine u nacionalnom timu!

- Ja sam u reprezentaciji doživeo lepe trenutke, bio sam prisutan u onoj ludoj seriji sa Fincima i znam šta se dešavalo i znam koliko je nama značilo da se kvalifikujemo za to Svetsko prvenstvo! Kad pogledaš, tada si imao jednog Jocu Lazarevića koji je bio na početku svoje vrhunske karijere, imao si jednog Marka Pršića koji je... Ma, šta imam da pričam o Marku Pršiću! Petrov koji je nadolazio, Rakić koji je bio mlađi, a uvek je bio okosnica tima, Gale Tomić, Momčilović na jednom vrhunskom nivou... Simić je bio znatno mlađi nego danas... To je bila generacija koja je, posle one čuvene iz „Beogradske Arene" 2016. godine, pa i pre toga, znatno, znatno bila bolja nego ova današnja! Ne želim ničiji kvalitet da osporavam, svako ko je u reprezentaciji zaslužuje da bude tamo, ali opet, selektor je taj koji donosi odluke ko će biti tu. Nisam bio u reprezentaciji u trenutku kada sam igrama u klubu možda zaslužio da budem tamo, ali da, najblaže rečeno, kažem da je to bio nesporazum između mene i tadašnjeg selektora Dejana Majesa. I ne bih dalje produbljivao tu temu.

- Ja sam čuo da je Marko Gavrilović sada novi selektor, mada još ništa nije ozvaničeno. Nisam imao priliku da sarađujem sa njim, ali sam čuo da je fanatik i da je maksimalno posvećen ovom sportu što je jedan od preduslova za dobar rezultat! Ja smatram da ako udariš paralelu na relaciji trener - igrač ili selektor - igrač, mora da postoji neko međusobno poštovanje. Mora da postoji poštovanje igrača prema selektoru, a selektor mora da ima poverenje u svog igrača! Dok se to ne uspostavi da bude na nekom zavidnom nivou, u tom odnosu nema sreće... Možeš imati vrhunskog trenera i vrhunskog igrača, ako postoji neka vrsta netrpeljivosti i ako se ne napravi neka određena zajednička atmosfera na terenu i van njega, to može da bude problem. Postoje i granica do koje može da se ide... Ako trener ili selektor i igrač konstantno sede zajedno, pa to pređe granicu profesionalizma, tu takođe može da bude problem. Ja Marku Gavriloviću želim svu sreću, smatram da svojom posvećenošću može da napravi nešto!

- Trener takođe mora da oseća igrača na terenu! Mora da prođe kroz proces da bi postao trener. Zbog čega smatram da će Perke (Marko Perić) biti vrhunski trener? Ili Borko (Surudžić)... Ili Šole (Igor Šošo), Raja (Predrag Rajić)... To su ljudi koji su prošli sito i rešeto na terenu! Oni znaju kako je to kada igrač „uđe u crveno". Kad mora da ga izbaci napolje... Kad nekom igraču ne ide, kad moraš da ga skloniš, ali da mu priđeš na psihološki i pedagoški način! Ili kad osetiš da je dobar, pa ga pustiš da igra više! Trener mora da prođe kroz to i mislim da bez toga rezultat ne može da bude adekvatan... Smatram da naša reprezentacija ima kvalitet, okosnicu od par starijih i ostale koji su talentovani i sa kojima mora mnogo da se radi! Moraju da stasaju sa ljudske strane, smatram da su mnogi i dalje klinci. Ali ako se budu na pravi način kanalisali, mogu mnogo da doprinesu. Evo, Bosanci su igrali 3:2 sa Špancima, na jednu loptu su izgubili! Ne može meni niko da kaže da Bosna ima bolju reprezentaciju od Srbije! A, sada smo zbog loših rezultata spali na niske grane i biće mnogo teže kvalifikacije... Dobijaće se daleko teži rivali i moraće da se uzima skalp vrhunskim reprezentacijama kako bi se otišlo na veliko takmičenje. Što se mene tiče, bio tu ili ne, ja ću uvek navijati za reprezentaciju i te momke jer ih sve lično znam i smatram da je to kvalitetna grupa ljudi!

Kvalitet lige i rad sa mladima

- Meni se sviđa model po kom ekipa da bi se takmičila u saveznom rangu mora da ima U19 selekciju. I to je put kojim bi trebalo da se teži. Ali, to je mač sa dve oštrice! Ko će da radi sa tim ljudima?! Ti kad krećeš i naučiš nešto pogrešno, jako teško ćeš to da ispraviš! Što si stariji, sve si zadrtiji i jako teško ćeš promeniti navike. Treneri koji rade sa mlađima moraju da budu edukovani da prebace svoje znanje na decu koja tek počinju da se bave futsalom. Kako da se to unapredi?! Liga je po mom mišljenju za 50% slabija nego ranijih godina. Manje se trenira, manje se ulaže, manje je marketinški ispraćeno... Evo, ove godine nije bilo direktnog prenosa finalne serije na nekoj sportskoj televiziji poput Arene sport koja je to radila nekih prethodnih sezona. Nemoguće da je država Srbija, koja je sportska nacija, zainteresovanija za kriket ili bejzbol, badminton ili poker koji se često pušta...

- Veliki broj ljudi me je zvao i pitao zbog čega nisam igrao na Svetskom šampionatu u mini fudbalu u Bakuu. Ovaj turnir je prenosio RTS. Treba objasniti ljudima da to nije futsal, da je to nešto drugo... Zbog čega se taj futsal ne prenosi?! Mora da se radi na popularizaciji ovog sporta! Imaš mnogo fanatika, ti si fanatik, postoji još veliki broj stranica... Ipak, nije to na tom nivou da bi ljudi finansijski ušli u celu tu priču... Deluje da je to kao neka rupa bez dna...

- Drugo, mnogo je teže da se vodi klub u Beogradu nego u nekim manjim gradovima, najviše zbog podrške lokalne samouprave. Uvek se desi da neki tim iz manjih sredina bljesne, sad je Smederevo u tom procesu napredovanja, Vranje uvek kuburi, te hoće, te neće... Vinter Sport iz Niša je tu, u polufinalu, ali to nije dovoljno da preskoče tu lestvicu... Loznica je konstantna, dok je FON, u bilo kom obliku, jedina ekipa uz Novi Pazar koja nikada nije ispala iz prve lige! Što je pokazatelj konstantnosti koju je predsednik Đoković isticao u prvi plan. Bitno je da se ne oscilira! Ekonomac je u jednom trenutku bio među četiri ekipe u Evropi, pa je sebi dozvolio da ispadne u drugu ligu... Fudbalski savez smatram za jednu od ozbiljnijih organizacija u državi i smatram da bi morao mnogo više da se zalaže za futsal. Postoje ljudi koji vode futsal i prošli su kroz sve to i smatram da uz prave ljude može sve da se spoji, ukalupi i pomogne ekipama iz prve i druge lige! Da se napravi neka osnova da se još više pojača kvalitet.

- Uporedimo Hrvate i nas... Pre par godina je bilo 12 ekipa, pa je bilo, hajde da smanjimo na deset, da bi se poboljšao kvalitet... Jesi li uspeo u tome?! Pa, nisam baš siguran! Tako da, nije pitanje za mene, ja bih voleo da se unapredi kvalitet, ali ko će da ga igra za par godina kada mi koji smo tu sad budemo otišli?! Toga se jedino bojim! Da će zainteresovanost za futsalom biti sve manja i to su stvari na kojima mora ozbiljno da se radi kako bi se futsal unapredio!

Odakle Pavle Pešić u futsalu?

- Iskoristiću priliku da prvi put kažem ko me je uveo u svet futsala! Baš dugo mi drugari zameraju da sam zbog njih ušao u svet futsala, a da to nisam isticao. Na nagovor Nikole Tošića i Nikole Cvetkovića, ja sam prešao na futsal! To je bila 2013. godina možda... Tada sam bio u Dobanovcima, za Budućnost sam igrao Srpsku ligu i paralelno sam išao na studije. Mi smo imali neki naš ritual, da u bloku kod nas, kad se skupimo, igramo mali fudbal. Tad su oni, čuvena generacija FON-a, Cvele, Manić, Erac, Tobasti, Iniesta, mada je on tad bio u Mungosima, ostali su igrali za Slodes, Drugu ligu Beograda. Desio se period da oni nisu imali ljude za treninge i bila je priča, hajde dođi kad možeš, čisto da nas bude da igramo na dva gola... Ja sam krenuo malo, po malo... To je bila polusezona, ja sam otišao, i tako je krenulo. Batalio sam veliki fudbal jer nisam mogao da ga uskladim sa obavezama na fakultetu, izlazio sam sa predavanja zbog treninga, pa razmišljao, imam 18, 19 godina, a i dalje igram Srpsku ligu. Da sam neki potencijal bio bih negde drugde... Odlučio sam da se uhvatim knjige i da futsal igram iz ljubavi! Sa ocem, koji je centralna figura u mom životu, imao sam puno razmirica i svađa, pitao me je šta ću na malom fudbalu kad sam ceo život posvetio velikom... Pitao me je šta će mi to u životu... I ja sam sa svim aktivnostima prekinuo na jedno šest meseci! Bilo je to najgorih šest meseci u mom životu, ništa nisam radio... Ni trenirao, ni igrao utakmice, ni išao u teretanu... Šest meseci pakla! Onda sam skapirao da je sport i ta lopta za kojom jurim konstantno neka vrsta droge! Krenuo sam sa njima malo, po malo, odigrao sam drugi deo sezone i odmah smo ušli u prvu ligu, pobedili smo tim iz Valjeva u direktnom duelu za elitu i od tada smo konstantno tu. Prve godine smo bili šesti, a posle smo pomerali lestvicu da bismo za vreme korone osvojili i prvu titulu! Glavnu ulogu u mom prelasku sa fudbala na futsal imali su Nikola Tošić i Nikola Cvetković.

Pavle Pešić ili Toti FON-a?

- Toti FON-a, da... Često su se šalili sa mnom na taj račun, ali znaš kako - nisam ja toliko vezan za FON kao FON. Godinama je FON postao futsal brend u Srbiji, hteli ljudi to da prihvate ili ne... Ali ja sam nekako više vezan za predsednika Aleksandra Đokovića! Mi smo počeli od nule, ja kad sam se pojavio, ne možeš da zamisliš kako je bilo! Odeš na trening, a tamo imaš četiri markera, tri lopte i pet čunjeva! I, ajde sad ti igraj! Došao si do toga da si za deset godina u prvoj ligi osvojio dve titule i dva Kupa. Jedna je bila dupla kruna! I još si igrao jedno finale Kupa i dva puta si igrao finale lige! Znači svake druge godine si imao neku medalju, a to je ozbiljan uspeh! Imao sam ja ponuda drugih klubova, da ih sad ne imenujem, čak sam imao i jednu inostranu ponudu... Ali ja sam u FON-u i tu sam sve dok je tu Đoković! Ne osećam potrebu, niti želju da igram negde gde nema njega na vrhu! On mi daje neku sigurnost i s njim sam prošao i lepo i ružno. Slavio i tugovao! I dokle god je on tu, tu sam i ja!

Dalji tok karijere i ponude

- Ponuda uvek ima, uvek si na radaru drugim klubovima, ali svi znaju kakav je moj stav po tom pitanju. Ja se držim tog stav, retko ga menjam, često sam u životu nevezano za futsal, izvlačio deblji kraj zbog toga... Ali to je deo moje ličnosti i ne želim da se menjam. Ja sam imao situaciju zbog koje možda nisam uspeo u velikom fudbalu... Ja sam od pretpetlića do omladinaca bio u Partizanu. U jednom trenutku stigao je pubertet, kategorija koja je individualna, neko uđe ranije, neko kasnije... Do pionira, mlađih kadeta, sam igrao standardno u prvoj postavi u generaciji sa Nastasićem, Aksentijevićem, Ljujićem... Momci su izrasli, ušli u kopačke 44, a to ti je prvi preduslov da igraš! Našim stručnjacima je najbitniji rezultat u mlađim kategorijama, a nije bitno kako ko igra, kakvu viziju ima, kakav pas ima i ostalo... I mene je otac savetovao da pređem u neki od klubova poput OFK Beograda, Bežanije, Rada... Da kroz te klubove sebi trasiram put ka Partizanu, pošto je to jedini veliki klub iz Srbije koji je bio opcija za mene. Zvezda nikad nije bila opcija za mene... Ali, to je greška nas klinaca... Otac nikada nije uticao na te moje odluke, čak i kada bih ja išao preko njegovih želja i saveta, on me je podržavao! Tako da sam ja ostao do kraja tu, kasnije sam sve manje igrao, pubertet je uzeo danak, a ja sam se kasnije vukao po Srpskoj ligi, bio sam u Sinđeliću, Komgrapu, Dobanovcima... Nikad ništa više nisam uradio u fudbalu, ali se ne kajem! Da li bih uradio da sam poslušao oca?! Ne znam i ne verujem... Jer nikada nisam imao tu želju i tu glad za pobedom na velikom fudbalu, kao na futsalu! Ne kajem se ni zbog čega i uvek bih izabrao isti ovakav put!

Najlepši i najteži momenat karijere

- Sport je živa stvar, zato je toliko lep i zato ne može svako da se bavi sportom! Moraš da znaš da prihvatiš poraz, ali i da budeš dostojanstven u pobedi. Bilo je i poraza i pobeda i hvala Bogu uvek ću se više sećati lepih stvari... Od poraza bih izdvojio poraz u finalu Kupa u Pazaru, od Loznice. Povredio sam se u desetoj sekundi, povredio sam rame, sedeo sam bespomoćno i gledao moju ekipu koja je mnogo bolja u tom trenutku od Loznice, ali si nemoćan! Povređen si, gledaš, gubiš, počinje plej-of tek, a prošao si pripreme, žurim kući idem u Urgentni da mi nameštaju rame, drugari se sami vraćaju... Takođe mi je jako teško pao poraz u kom nisam učestvovao uopšte, poraz u prvom finalu lige protiv Loznice, isto je bilo 3:0 u pobedama kao i sada. Zbog povrede sam bio sprečen da pomognem drugarima. Tada sam prvi put bespomoćno zaplakao! Godinu dana radiš i treniraš, da bi se povredio kada je najpotrebnije!

- Pobede... Pa, ona prva titula i ona čuvena peta utakmica sa Pazarom! To je period kada je naša ekipa, vrlo specifična generacija FON a, tad smo osetili šta je profesionalizam. Kada je došao Marko Pršić! Kada jedan igrač digne celu ekipu! Desilo se da se on povredio pred finale i onda su neki drugi momci, hteli, ne hteli, morali da preuzmu neku malo veću ulogu i odgovornost. Poveli smo 2:0 u toj seriji koju sam takođe igrao povređen, jer me je baš Pršić na jednom treningu pred polufinale s Konjarnikom povredio. Poveli smo 2:0, otišli smo u Pazar, bili smo na dva minuta do osvajanja titule u četvrtom meču, izgubili smo tu utakmicu, i onda nedelju dana pakla u Beogradu! Mi smo posle svakog treninga ostajali zajedno na piću, sedeli, dogovarali se, napravili smo takvu hemiju da smo mi nedelju dana živeli za tu utakmicu! Meč počinje, a ti gubiš 1:0! Oni imaju par mrtvih šansi, znači katastrofa! Izdigli smo se i osvojili titulu! Ostaje žal zbog incidenta koji se desio na samom kraju i to će uvek, nažalost, ostati pečat tog finala! Ali ta prva titula, gde onako uzdahneš na kraju i kažeš, uspeo si! Dao si sve što si imao, sedam, osam godina unazad!

- Takođe, drugi Kup, osvojen u Kragujevcu mi je takođe, pa neću da kažem u ravni sa tom titulom, ali bih ga izdvojio od ostalih trofeja koje imam! Tada je prvi put napravljen fajnal-for turnir i na njemu smo pored domaćina Ekonomca igrali mi, Loznica i Bečej. Kad pogledaš sastave ekipa i celokupnu organizaciju - otišao si tamo kao totalni autsajder! Neću nikog da ponižavam ili omalovažavam, mi smo priželjkivali da dobijemo Bečej za protivnika i dobili smo ga. Odigrali smo jednu od najboljih utakmica u toj sezoni, demolirali smo ih! E onda, to će ostati upamćeno, imam svedoke... Mi smo igrali drugu utakmicu, prvu su igrali Loznica i Ekonomac. Bilo je puno, krcato, tempo je bio nestvaran, dueli su prštali... Ja sam rekao, ljudi, mi i da prođemo Bečej, treba sutra, prekosutra da igramo opet... Pa ne znam ni da li ćemo se oporaviti, nas je bilo šest, sedam... Dobio je Ekonomac, oni su nas u finalu verovatno potcenili... Mi smo vodili 4:0, stigli su na 4:3, na kraju smo jedva pobedili i kad smo digli taj pehar shvatili smo koji smo uspeh napravili! Nekim momcima je to bio prvi trofej, Dragu Šljukiću, Velimiru Ratkoviću, Milošu Ljujiću, Saletu Milutinoviću... Laki Petrašević imao je titulu, bili su tu i Budimir Borisavljević, Vladimir Lazić, Nikola Josimović i mali Ognjen Pajković je tek počeo da igra sa nama.

- Naravno, Vranje, čuveni meč i majstorica serije u kojoj se opraštao legendarni Igor Stojanović Žike. Dobili smo 5:0 u gostima, tribine su bile prepune! Baš sam bio ponosan na saigrače i sebe. Shvatiš tada da si sazreo kao igrač! Kad gledaš, nemaš mnogo „vrućih" terena u Srbiji, a Vranje je jedno od najtežih. Kakvu god ekipu da imaju tebi je tamo jako teško da igraš! I ti odeš tamo i bukvalno ih pregaziš! A izdvaja se i ova pobeda protiv Vintera u Nišu, u polufinalu ove sezone. Ako se uzmu u obzir sve okolnosti! Pobedi i uđi u finale kada od tebe to niko ne očekuje! Napravi brejk u tom Nišu gde je isto jako teško igrati, posebno u školi „Mika Antić". Izdigli smo se iznad svega i ušli u to finale.

Turniri i tvoj stav prema njima

- Čitao sam ono što je Perke (Marko Perić) rekao i slažem se sa tim!

- Ako neko zna i ako se neko razume u ove stvari onda je to on. Sve dok ti nemaš profesionalni ugovor gde te neko obavezuje 12 meseci, trebalo bi da igraš turnire. Ja sam sad slobodan igrač, nemam ugovor, nemam obavezu ni prema kome! Druga stvar, to ljudi moraju da shvate, turniri su neka vrsta droge! Opuštanja! Mi živimo za to! Pa kad odeš na neki turnir i, Bogu hvala, igrali smo finala... Bude krcato... Nas to inspiriše i motiviše! Kad se pojaviš u nekom manjem mestu gde te ljudi znaju i prepoznaju... Gde su uvek lepo ophode prema tebi, gde se ko zna koliko puta dešavalo da te zamole za sliku i autogram... To je nešto što nas ispunjava! Po strani su te finansije... Svi mi igramo da bismo zarađivali, ali ispunjava nas to. Da li je to zbog manjka posećenosti u prvenstvima, ne znam... Ali jednostavno, podržavam, i uvek ću podržavati turnire sve dok ne bude bilo profesionalnih ugovora koji te obavezuju da ti ne smeš to da radiš!

Anegdote sa turnira

- Neke nisu, neke jesu za javnost... Ali, na primer, sećam se situacije kada smo sa dva automobila išli za Petrovac. Vraćali smo se... Strahinja Petrov je tek kupio novi auto, a u drugim kolima smo bili Marko Pršić i ja, išli smo za njim autoputem. U prednjim kolima su bili Šošo, Lazić i Petrov, a Pršić i ja u drugim iza. E sad, stižemo ih, oni su već prekoračili brzinu i Marko Pršić kaže, hajde upali ono sa Jutjuba, zvuk patrole presretača. Mi upalismo ono, stavili na šoferšajbnu, stvarno deluje kao presretač. Pružamo ruku, Petrov staje, pali sva četiri, Pršić koji izlazi napolje. Vidiš Šoleta koji se nazad vezuje brzo, da ne dobiju kaznu... Njihove face... Ma to je bilo neprocenjivo! To mi je prvo palo na pamet. Bilo je raznih situacija i lepih i ružnih, ali to bih izdvojio.

Život van futsala

- Mnogi misle da sam završio FON, ali ja sam masterirao na Mašinskom fakultetu. Radim u firmi „Ipon Sistem" koja se bavi protivpožarnim sistemima, specifičnoj firmi koja gaji sportski duh. Vlasnici firme imaj sportski gen, dugo su u sportu i većina radnika se bavila sportom. I nekako sam se lako prilagodio i navikao na sistem rada. Sa te strane sam zadovoljan i zahvalan, napredujem u struci, imam neke planove za budućnost koji su vezani za tu firmu. Što se tiče privatnog života, svoje slobodno vreme maksimalno koristim sa svojom verenicom, sledeće godine ćemo Bože zdravlja napraviti svadbu. Imam maksimalnu podršku svoje porodice, prate me gde god bio, na svim utakmicama. Raduju se mojim uspesima i dele sa mnom tugu što se tiče futsala. Imam određeni broj ljudi za koje smatram da su mi pravi prijatelji i nikad ih ne bih menjao. Znaju oni ko su, ne moraju da se naglase imenom i prezimenom da bi se prepoznali. Sami će se prepoznati i ovim putem ih pozdravljam. Stekao sam kroz ovaj futsal mnogo, ja smatram, prijatelje za ceo život! Stekao sam kuma za ceo život, kum će mi biti čovek koji se bavi futsalom i to je samo pokazatelj koliko je meni futsal doneo. Zahvalan sam Bogu i nikad ne bih promenio ništa što se tiče svoje karijere iako je bilo i loših stvari. Zadovoljan sam svim stvarima koje sam uradio i koje ću tek uraditi!

O trenerima

- Igram futsal preko deset godina i kada bih krenuo da nabrajam ljude koji su tu prošli, broj bi sigurno bio preko 100. Trenera je takođe bilo dosta. Prvo je bio Vladimir Stojković, pa Vladimir Radojičić, Borko Surudžić, Miloš Alilović, pa je bio opet Borko Surudžić, zatim Đorđe Pantelić i Igor Šošo. Kad bi me pitao ko je bio najbolji i sa kim sam najviše naučio... Ne znam! Od svakog bih ponešto uzeo i napravio neki kalup. Glad za pobedom bih uzeo Pantinu, smirenost i pristup i konekciju sa igračima bih uzeo od Alile. To je čovek za koga bih sto puta uklizao na terenu! Fizika pripada Vladi Radojičiću koji je ekspert za te stvari. Znanje, taktičke i tehničke stvari... Borko je imao nenormalno zanimljive treninge. Ti dolaziš na trening i ne znaš šta te u tom trenutku čeka! Čovek koji u svom arsenalu ima pregršt treninga, sve i svašta je prošao kroz karijeru. Nisam sa njim sarađivao dugi niz godina, verujem da je još napredovao, ima rezultate i stvarno kapa dole! Šole, kod kog sam nekako najviše taktički napredovao. Ima autoritet i tera te da mu veruješ! Ima i on svoje bubice, naravno, ali mi je u globalu što sam sa svima njima mogao da sarađujem, da naučim nešto novo i ovim putem ih naravno sve pozdravljam. Što se Stojketa tiče, ja sam kod njega bio relativno malo, počinjao sam tek da igram... I on je vremenom napredovao, on je preinteligentan, posvećen ovom sportu, voli ga, fanatik je. Kod njega su bili oni počeci. Kašika, kanal, dupli pas, gaženje i ostalo...

Petorica najboljih sa kojima si igrao

- Možda ću malo biti subjektivan i sentimentalan... Džoni (Nikola Josimović) na golu će uvek biti moj izbor. Svi znamo ko je Miki (Miodrag Aksentijević), svi znamo ko je Jadža (Jakov Vulić), to su tri najbolja golmana uz pokojnog Pecu Brzakovića, iako imamo plejadu dobrih golmana, tu je bio i Nec (Nemanja Momčilović)... Miki je napravio najveću karijeru i ja vidim koju on želju ima i kakav je on profesionalac i sa 40 i kusur godina. Ali Džoni je neko s kojim sam proveo najviše kao saigrač, punih sedam godina smo bili saigrači. Njegovo znanje... On nije samo golman i to je to! Znao je da nas postroji i kaže šta ne valja! Njegova noga, 90% igrača nema nogu kao što ima on! I uvek je bio autoritet i neko od koga sam ja potajno zazirao i čije mišljenje mi je bilo važno. Tako da će mi on biti izbor na golu. Bilo je tu golmana koje ljudi manje znaju, bio je tu Kića Nikolić (Marko Nikolić), koji je bio moj prvi cimer u FON-u. Posle je prešao na IT sektor, čačka kompjuter i ostalo... Dok je bio u formi, dok nije bio debeo... Znao je znanje!

- Od ostalih, stavićemo Marka Pršića, to je pod obavezno! Zašto? To je osoba koja je prvenstveno kao čovek stvarno dobra! On i ja smo stvarno bliski, kad ugrabi vreme on gleda naše utakmice i ne prođe meč da ga ja ne pitam da li je gledao. Njegovo mišljenje mi znači. Volim njegovo prisustvo u bilo kom obliku. Evo sad smo igrali Taš zajedno i drugačije je! On se one godine povredio i tako povređen je terao nas da igramo preko svojih mogućnosti. Od njega sam naučio kako se živi i na terenu i van njega. Kad se zezamo, zezamo se, kad pijemo pivo, pijemo pivo... Ali kad smo na terenu, to mora da puca! Tako da je to osoba koju ću sigurno staviti u svoju ekipu!

- Mladen Kocić, naravno! Nema potrebe da trošim reči na njega! Profesionalac, željan pobeda! Mi smo se svađali na treningu, u ševi, na kockicama, na fudbalu... Njemu nije moglo da bude jasno kako neko nema želju da u svakom trenutku pobedi! Pitao je često, ljudi da li je moguće da vi imate veću želju da pobedite na treningu nego na utakmici?! I uvek je tolerantan, palac nagore kao njegov zaštitni znak... U redu, ja sam kriv... I kad nije, ja sam kriv!

- Za kraj, gurnuo bih svog drugara i prijatelja Draga Šljukića! I želim mu da napreduje još toliko da mogu sutra da kažem da nije na drugarskoj osnovi tu, već da je stvarno znanjem zaslužio. Koliko još može da se unapredi sa 29 godina, ne znam, ali je neko ko je trenutno kult futsala! Vidim i po turnirima da se priča o njemu... Za one koji ga ne poznaju to je jedan ozbiljan momak, porodičan, uspešan... Završio je građevinski fakultet, ima ozbiljan posao i stvarno imam sve reči hvale za njega. I četvrti... Joca Lazarević sa kojim sam bio malo u reprezentaciji.

- Ali opet, kažem ti, ima tu mnogo dobrih igrača... Petrov je strašan igrač, Rakić je igrač koji ima preveliko iskustvo i ja njemu skidam kapu za sve što je uradio! To je momak koji je bio na najvećim mogućim marginama uvek! I uvek je bio tu! Kačio je svee moguće generacije, od Cipija, Perketa i Bobe, preko Sime, Galeta, Joce, Pršića, i sad je opet tu! I on će i dalje da bude tu! Nisam spomenuo Čvrgu (Aleksandar Pavlović). To je neki čudan spoj... Mi se svađamo gde god stignemo, a opet se volimo... Mislim, ja njega volim bar... Ima jedna anegdota, Alila je tada bio trener, zagrevali smo se pred Konjarnik... Vruća atmosfera, tamo je bilo teško igrati... Mi se zagrevamo, kaže on meni: „Pakula, samo da ne primimo prvi gol, ne smemo da im poklonimo gol..." I šta se dešava - ja tu pogrešim... On krene da drobi i drobi, mi se tu posvađamo i Alila izbaci i mene i njega! Na poluvremenu je držao sastanak, rekao ima da izginete za mene i mi na kraju izvučemo nerešeno!

- Dakle, kada sve saberemo, Nikola Josimović, Marko Pršić, Mladen Kocić, Jovan Lazarević, Drago Šljukić.

Petorica najboljih protiv kojih si igrao

- Kada vidim imena koja je Perke naveo... Ali dobro, meni je prvi na ovoj listi upravo Perke! On i Raja (Predrag Rajić) su mi broj jedan u futsalu. Neverovatna glad za pobedom, da li kao trener ili igrač... Na turnirima, čak i u grupnoj fazi, video sam ga da se raduje kao da je osvojio Ligu šampiona! Raju ne mogu da ubacim u tim jer nisam igrao protiv njega nikad, ali gledao sam klipove i dobro znam ko je Predrag Rajić u srpskom futsalu! Znači, Perke, zatim Brazilci - Tales i Igor! Igor je paklen igrač, strašan! Igrao sam protiv Daglasa i Klaudinja, ali ću kao četvrtog reći Simija iz najboljih dana. Ima tu još igrača, Tataba (Veroljub Vukadinović) je meni strašan igrač na primer, ali neka u četiri budu oni - Perke, Tales, Igor i Simi.

- I golman... Morao bih da kažem Jakov Vulić. Mi smo stvarno bliski, čujemo se često. Bili smo neko malo vreme saigrači u FON-u, ali je on bio u drugom planu pored Džonija (Josimovića). Ima jedna anegdota kakav je to fanatik! Ja ga zovem pred jedan meč koji smo igrali protiv Loznice, kažem mu dolazim dva sata ranije, hoćeš da pijemo kafu. A on mi kaže: „Izvini, ko si ti?! Ja tebe danas mrzim, ne podnosim! Kako da pijemo kafu zajedno! Danas je utakmica, igramo jedan protiv drugog i nema potrebe da se viđamo!". Rekao sam mu dobro, ajde... U redu je... Mislim, šta da mu kažem... On bi mogao da upadne u tim prijatelja, ali i u tim igrača protiv kojih sam igrao, ali neka bude u ovoj drugoj ekipi! Dakle, Jakov Vulić, Marko Perić, Tales, Simi Saioti, Igor.

Petorka prijatelja

- Kapiten će da bude Kale (Velibor Kalanović), kao neko ko je u toj ekipi koju ću da izdvojim, glas razuma. Najstariji je, nije najpametniji, ali biće kapiten! Koča (Stefan Kokotović), nema on tu žicu da bi bio kapiten, ali je obavezno u timu. Herki (Nikola Arsić) naravno i Laki Petrašević. Na golu sam se dosta lomio, da li to da bude Jadža (Jakov Vulić) ili Miljan (Radmanović). Pošto sam Jadžu stavio u najboljih pet protiv kojih sam igrao, neka Miljan bude ovde, da sve ispoštujem. Dakle Miljan Radmanović, Velibor Kalanović, Stefan Kokotović, Lazar Petrašević, Nikola Arsić.

Poruka za kraj

- Današnje generacije su, ne samo vezano za futsal, već iz mnogo drugih aspekata i stvari, daleko drugačije od nas. Mislim da, ako želiš da se baviš bilo čime u životu, ti moraš to da voliš i osećaš to. Da legneš s tim i da se budiš s tim. Prvo što moraju da imaju je određeno poštovanje prema starijima! Moraju da shvate da sve što im se priča, to je za njihovo dobro! Ne bi trebalo odmah da misle kako njega neki stariji saigrač mrzi... Bilo je situacija kada je situacija mogla da eskalira, ti pričaš nešto, a on ti koluta očima ili bezobrazno odgovori... Stariji se moraju poštovati i moraju znati da im stariji žele dobro! I ne bi trebalo da žure! Strpljen, spašen! Korak, po korak! Ako imaš veru u sebe i ako dovoljno voliš to što radiš, rezultat mora doći!

 BONUS VIDEO:

Početak- Želim da naglasim zahvalnost tebi, kao ljubitelju futsala i dugogodišnjem golmanu, a kasnije isportskom novinaru, na inovacijama i želji da se marketinški podigne futsal na jedan viši nivo. Želim tisvu sreću u ovom projektu i hvala ti na pozivu. Čast mi je što mogu da budem među prvima koji će dapričaju o futsalu u ovom projektu.O prethodnoj sezoni- Završena je još jedna sezona, za neke uspešno, za neke neuspešno... Loznica je osvojila duplu krunu, pomom mišljenju sasvim očekivano i više nego zasluženo! Ja im još jednom od srca čestitam na tome inadam se da će dostojno sve nas da predstavljaju u Ligi šampiona naredne sezone! Mi smo nastavilikontinuitet zapaženih rezultata, bili smo tu do samog kraja takmičenja i pored promena i turbulencija kojesu se desile na polusezoni. Ponovila se slika od pre jedno dve, tri godine kada smo takođe igrali Ligušampiona, klub je plaćao danak igranja u evropskoj eliti, što nije dobro ni za jedan tim u državi. Igrali smofinale, tu su uticali i neki spoljni faktori. Ja po prirodi nisam takav da o tome pričam, ali imali smopovrede, kartone... Nijednu utakmicu u finalu nismo odigrali kompletni. A brojčano nas je bilo manje odLoznice. Na stranu sve to, smatram da su oni znatno kvalitetnija ekipa od nas i to su pokazali na terenu.Lagano su pobedili sa 3:0, bilo je malo neizvesnosti u trećoj utakmici i smatram da smo mogli dapobedimo u tom meču i da smo to zaslužili. Ne igrama u finalu, već radom tokom čitavih šest meseci udrugom delu. To bi bila neka kruna sezone, da ova ekipa bar jednom pobedi u finalu. S obzirom na to dasmo od Loznice izgubili pet, šest puta uzastopno.- Opet ću da se oslonim na ekipu koju sam kao kapiten predvodio ove sezone. Punu deceniju sam u klubui odgovorno tvrdim, možda je to moje subjektivno mišljenje, da nikada nije bila bolja ekipa momaka najednom mestu! Bila mi je čast i privilegija da sa njima delim svlačionicu, kako na terenu, tako i van njega!Držali smo se zajedno, družili smo se, imali smo neku ludačku energiju i na treninzima i na putovanjima ina utakmicama... Smatram da, više od ovoga nije bilo realno! Neki momci su dobili daleko više minutanego što su ranije imali, možda i tokom cele karijere. Na njih je pala određena vrsta pritiska sa kojimmožda nisu mogli da se nose... Ali, svaka im čast na svemu! Ja sam ponosan na njih!O Ligi šampiona- Kada se osvrnemo na početak sezone, mi smo ušli kao osvajači titule. Ostala je okosnica ekipe tu. Znalismo šta nas čeka, predstavljali smo državu u Ligi šampiona. Čast i privilegija svakog igrača je dapredstavlja svoju državu u evropskim takmičenjima. Da li je sreća ili nesreća, tek mi smo bili domaćinitog turnira i imali smo priliku da igramo pred svojim navijačima. To je, iz mog ugla i meni lično, bilododatno opterećenje i pritisak jer smo igrali u svom gradu i svojoj državi. Što se tiče organizacije samogturnira znam koliko je bilo peripetija da se to sve marketinški i logistički iznese i svaka čast klubu nasvemu, čuo sam da smo od UEFA dobili najvišu moguću ocenu.- S druge strane, rezultat kao rezultat... Sportski laici će reći igrali ste sa Letoncima, Holanđanima... Koje sve tu... To su ekipe koje su izuetno napredovale u futsalu! Ta Riga, koja je prošla grupu, ima velikibudžet i u svojim redovima ima igrače koji su aktuelni svetski prvaci. Tu je i Simi Saioti koji je igrao uEkonomcu kada je bio na vrhu i kada je bio blizu fajnal-fora Lige šampiona. To samo po sebi ima nekutežinu! Mi smo se potajno nadali da će ta treća utakmica sa njima odlučivati o prolasku u narednu rundu. Isve misliš tu si, na korak si... Ali taj korak je prevelik! Te utakmice ću pamtiti celog života, to je nešto zašta se trenira! Igrali smo protiv Daglasa i Klaudinja koji su mesec dana pre toga igrali finale Svetskogprvenstva! Onda znaš kakav je to kvalitet igrača! Izgubili smo taj meč, dosta glatko... Kad god smomislili da smo tu, mi nismo bili blizu... Uvek su bili korak ispred nas. Kasnije su igrali tu elitnu rundu,gde su takođe dobro prezentovali svoj klub. Kada se podvuče crta, mislim da smo mi dobro prezentovalinaš klub i državu!- E sad, ponovo se vraćamo na temu finansija! Koliko tebe finansijski izađe da ti sve to dobro organizuješ,a koliko je to profitabilno... Da li klubovi treba da jure za tim domaćinstvom, to je pitanje. Posećenostnije bila na očekivanom nivou! I tu ostaje jedna velika žal i posle svega se zapitaš, pa šta bi trebalo da se
desi da bi se napunila jedna hala u Beogradu?! Koliko puta ste bili na meču gde su tribine bile pune?!Retko kada se desi! Većina turnira je ispraćeno daleko više! U Petrovcu budu pune tribine, u Rači,Kovinu... Svih tih turnira iz serije, kako ih mi zovemo, „grend slemovi“... Tako da, ne znam koliko jepametno da klubovi jure tu organizaciju, ali sa druge strane verovatno košta i odlazak na ta gostovanja...U te stvari ne ulazim... Ali za kraj, da kažemo da sam privilegovan jer sam dobio priliku da predstavljamsvoj klub, grad i državu, kao i srpski futsal na evropskoj sceni!O ličnom učinku- Drugi put sam najbolji igrač lige, a prvi put sam zvanično dobio nagradu za najboljeg strelca od kada jeuvedeno novo pravilo Fudbalskog saveza Srbije da se nagrade zvanično dodeljuju. Ali, vratio bih se napočetak - tim izbacuje pojedinca! Ovog puta su mene moji saigrači izbacili da ja budem najbolji igračšampionata. U redu, glasali su treneri i kapiteni, što dodatno dobija na težini, ali to nikada nije objektivno.Lepota je u oku posmatrača, nekom sam najbolji bio ja, nekom neko drugi... Ali kad pogledaš celu sliku ishvatiš koliko dobrih i kvalitetnih igrača igra našu ligu... Cipi Kocić, Brazilci... Sijaset kvalitetnih igračai ti si ponovo izabran ispred njih! Imponuje mi i drago mi je! To ostaje za ceo život i sutra ću, Božezdravlja, moći da se pohvalim svojoj deci...- Što se tiče golova, oni su obeležili moju karijeru. To su stvari koje meni daju na samopouzdanju i dragomi je da sam uspeo u tome da dobijem tu nagradu i da opravdam očekivanja. Prvenstveno sebe, jer jauvek na početku sezone postavim neki cilj, sa koliko golova bih bio zadovoljan i očekivanja sam samomsebi ispunio. Ipak, ponavljam još jednom, da nije bilo mojih saigrača, ne bi bilo ni toga!Reprezentacija- Ja sam samom sebi kroio neku sudbinu vezanu za reprezentaciju. Mislim da nemam previše prava imogućnosti da pričam na temu reprezentacije! Ostaće sigurno mrlja u mojoj karijeri što nisam doprineodržavnom timu, što nisam uspeo da predstavljam svoj klub, sebe, svoju porodicu, svoju državu, na nekomod takmičenja, a hvala Bogu, bilo ih je, od kad ja igram futsal. Siguran sam u to da nikada kada sam bio ureprezentaciji nisam pružio svoj maksimum! Uvek sam osećao neku vrstu pritiska... Bio sam u užemizboru selektora Gorana Ivančića u trenutku kada je reprezentacija stvarno bila mnogo jača nego danas! Jasam bio znatno mlađi i nisam imao toliko igračkog iskustva i očigledno je to ono što je mene sputavalo.Osećao sam neku vrstu pritiska koji nisam mogao da iznesem. Drugačiji je pritisak kad igraš za klub, adrugačiji kad igraš za reprezentaciju gde su daleko veća očekivanja! Nisam se snašao najbolje i nemampravo apsolutno nikog da krivim za to! Ja sam glavni i odgovorni krivac svoje sudbine u reprezentaciji!- Ja sam u reprezentaciji doživeo lepe trenutke, bio sam prisutan u onoj ludoj seriji sa Fincima i znam štase dešavalo i znam koliko je nama značilo da se kvalifikujemo za to Svetsko prvenstvo! Kad pogledaš,tada si imao jednog Jocu Lazarevića koji je bio na početku svoje vrhunske karijere, imao si jednog MarkaPršića koji je... Ma, šta imam da pričam o Marku Pršiću! Petrov koji je nadolazio, Rakić koji je bio mlađi,a uvek je bio okosnica tima, Gale Tomić, Momčilović na jednom vrhunskom nivou... Simić je bio znatnomlađi nego danas... To je bila generacija koja je, posle one čuvene iz „Beogradske Arene“ 2016. godine,pa i pre toga, znatno, znatno bila bolja nego ova današnja! Ne želim ničiji kvalitet da osporavam, svako koje u reprezentaciji zaslužuje da bude tamo, ali opet, selektor je taj koji donosi odluke ko će biti tu. Nisambio u reprezentaciji u trenutku kada sam igrama u klubu možda zaslužio da budem tamo, ali da, najblažerečeno, kažem da je to bio nesporazum između mene i tadašnjeg selektora Dejana Majesa. I ne bih daljeprodubljivao tu temu.- Ja sam čuo da je Marko Gavrilović sada novi selektor, mada još ništa nije ozvaničeno. Nisam imaopriliku da sarađujem sa njim, ali sam čuo da je fanatik i da je maksimalno posvećen ovom sportu što jejedan od preduslova za dobar rezultat! Ja smatram da ako udariš paralelu na relaciji trener - igrač iliselektor - igrač, mora da postoji neko međusobno poštovanje. Mora da postoji poštovanje igrača premaselektoru, a selektor mora da ima poverenje u svog igrača! Dok se to ne uspostavi da bude na nekomzavidnom nivou, u tom odnosu nema sreće... Možeš imati vrhunskog trenera i vrhunskog igrača, akopostoji neka vrsta netrpeljivosti i ako se ne napravi neka određena zajednička atmosfera na terenu i vannjega, to može da bude problem. Postoje i granica do koje može da se ide... Ako trener ili selektor i igrač
konstantno sede zajedno, pa to pređe granicu profesionalizma, tu takođe može da bude problem. Ja MarkuGavriloviću želim svu sreću, smatram da svojom posvećenošću može da napravi nešto!- Trener takođe mora da oseća igrača na terenu! Mora da prođe kroz proces da bi postao trener. Zbog čegasmatram da će Perke (Marko Perić) biti vrhunski trener? Ili Borko (Surudžić)... Ili Šole (Igor Šošo), Raja(Predrag Rajić)... To su ljudi koji su prošli sito i rešeto na terenu! Oni znaju kako je to kada igrač „uđe ucrveno“. Kad mora da ga izbaci napolje... Kad nekom igraču ne ide, kad moraš da ga skloniš, ali da mupriđeš na psihološki i pedagoški način! Ili kad osetiš da je dobar, pa ga pustiš da igra više! Trener mora daprođe kroz to i mislim da bez toga rezultat ne može da bude adekvatan... Smatram da naša reprezentacijaima kvalitet, okosnicu od par starijih i ostale koji su talentovani i sa kojima mora mnogo da se radi!Moraju da stasaju sa ljudske strane, smatram da su mnogi i dalje klinci. Ali ako se budu na pravi načinkanalisali, mogu mnogo da doprinesu. Evo, Bosanci su igrali 3:2 sa Špancima, na jednu loptu su izgubili!Ne može meni niko da kaže da Bosna ima bolju reprezentaciju od Srbije! A, sada smo zbog loših rezultataspali na niske grane i biće mnogo teže kvalifikacije... Dobijaće se daleko teži rivali i moraće da se uzimaskalp vrhunskim reprezentacijama kako bi se otišlo na veliko takmičenje. Što se mene tiče, bio tu ili ne, jaću uvek navijati za reprezentaciju i te momke jer ih sve lično znam i smatram da je to kvalitetna grupaljudi!O kvalitetu lige i mlađim kategorijama- Meni se sviđa model po kom ekipa da bi se takmičila u saveznom rangu mora da ima U19 selekciju. I toje put kojim bi trebalo da se teži. Ali, to je mač sa dve oštrice! Ko će da radi sa tim ljudima?! Ti kadkrećeš i naučiš nešto pogrešno, jako teško ćeš to da ispraviš! Što si stariji, sve si zadrtiji i jako teško ćešpromeniti navike. Treneri koji rade sa mlađima moraju da budu edukovani da prebace svoje znanje nadecu koja tek počinju da se bave futsalom. Kako da se to unapredi?! Liga je po mom mišljenju za 50%slabija nego ranijih godina. Manje se trenira, manje se ulaže, manje je marketinški ispraćeno... Evo, ovegodine nije bilo direktnog prenosa finalne serije na nekoj sportskoj televiziji poput Arene sport koja je toradila nekih prethodnih sezona. Nemoguće da je država Srbija, koja je sportska nacija, zainteresovanija zakriket ili bejzbol, badminton ili poker koji se često pušta...- Veliki broj ljudi me je zvao i pitao zbog čega nisam igrao na Svetskom šampionatu u mini fudbalu uBakuu. Ovaj turnir je prenosio RTS. Treba objasniti ljudima da to nije futsal, da je to nešto drugo... Zbogčega se taj futsal ne prenosi?! Mora da se radi na popularizaciji ovog sporta! Imaš mnogo fanatika, ti sifanatik, postoji još veliki broj stranica... Ipak, nije to na tom nivou da bi ljudi finansijski ušli u celu tupriču... Deluje da je to kao neka rupa bez dna...- Drugo, mnogo je teže da se vodi klub u Beogradu nego u nekim manjim gradovima, najviše zbogpodrške lokalne samouprave. Uvek se desi da neki tim iz manjih sredina bljesne, sad je Smederevo u tomprocesu napredovanja, Vranje uvek kuburi, te hoće, te neće... Vinter Sport iz Niša je tu, u polufinalu, alito nije dovoljno da preskoče tu lestvicu... Loznica je konstantna, dok je FON, u bilo kom obliku, jedinaekipa uz Novi Pazar koja nikada nije ispala iz prve lige! Što je pokazatelj konstantnosti koju je predsednikĐoković isticao u prvi plan. Bitno je da se ne oscilira! Ekonomac je u jednom trenutku bio među četiriekipe u Evropi, pa je sebi dozvolio da ispadne u drugu ligu... Fudbalski savez smatram za jednu odozbiljnijih organizacija u državi i smatram da bi morao mnogo više da se zalaže za futsal. Postoje ljudikoji vode futsal i prošli su kroz sve to i smatram da uz prave ljude može sve da se spoji, ukalupi ipomogne ekipama iz prve i druge lige! Da se napravi neka osnova da se još više pojača kvalitet.- Uporedimo Hrvate i nas... Pre par godina je bilo 12 ekipa, pa je bilo, hajde da smanjimo na deset, da bise poboljšao kvalitet... Jesi li uspeo u tome?! Pa, nisam baš siguran! Tako da, nije pitanje za mene, ja bihvoleo da se unapredi kvalitet, ali ko će da ga igra za par godina kada mi koji smo tu sad budemo otišli?!Toga se jedino bojim! Da će zainteresovanost za futsalom biti sve manja i to su stvari na kojima moraozbiljno da se radi kako bi se futsal unapredio!Odakle Pavle Pešić u futsalu?!- Iskoristiću priliku da prvi put kažem ko me je uveo u svet futsala! Baš dugo mi drugari zameraju da samzbog njih ušao u svet futsala, a da to nisam isticao. Na nagovor Nikole Tošića i Nikole Cvetkovića, ja sam
prešao na futsal! To je bila 2013. godina možda... Tada sam bio u Dobanovcima, za Budućnost sam igraoSrpsku ligu i paralelno sam išao na studije. Mi smo imali neki naš ritual, da u bloku kod nas, kad seskupimo, igramo mali fudbal. Tad su oni, čuvena generacija FON-a, Cvele, Manić, Erac, Tobasti, Iniesta,mada je on tad bio u Mungosima, ostali su igrali za Slodes, Drugu ligu Beograda. Desio se period da oninisu imali ljude za treninge i bila je priča, hajde dođi kad možeš, čisto da nas bude da igramo na dvagola... Ja sam krenuo malo, po malo... To je bila polusezona, ja sam otišao, i tako je krenulo. Batalio samveliki fudbal jer nisam mogao da ga uskladim sa obavezama na fakultetu, izlazio sam sa predavanja zbogtreninga, pa razmišljao, imam 18, 19 godina, a i dalje igram Srpsku ligu. Da sam neki potencijal bio bihnegde drugde... Odlučio sam da se uhvatim knjige i da futsal igram iz ljubavi! Sa ocem, koji je centralnafigura u mom životu, imao sam puno razmirica i svađa, pitao me je šta ću na malom fudbalu kad sam ceoživot posvetio velikom... Pitao me je šta će mi to u životu... I ja sam sa svim aktivnostima prekinuo najedno šest meseci! Bilo je to najgorih šest meseci u mom životu, ništa nisam radio... Ni trenirao, ni igraoutakmice, ni išao u teretanu... Šest meseci pakla! Onda sam skapirao da je sport i ta lopta za kojom jurimkonstantno neka vrsta droge! Krenuo sam sa njima malo, po malo, odigrao sam drugi deo sezone i odmahsmo ušli u prvu ligu, pobedili smo tim iz Valjeva u direktnom duelu za elitu i od tada smo konstantno tu.Prve godine smo bili šesti, a posle smo pomerali lestvicu da bismo za vreme korone osvojili i prvu titulu!Glavnu ulogu u mom prelasku sa fudbala na futsal imali su Nikola Tošić i Nikola Cvetković.U FON-u si tokom čitave karijere, pa te neki smatraju i Totijem FON-a?!- Toti FON-a, da... Često su se šalili sa mnom na taj račun, ali znaš kako - nisam ja toliko vezan za FONkao FON. Godinama je FON postao futsal brend u Srbiji, hteli ljudi to da prihvate ili ne... Ali ja samnekako više vezan za predsednika Aleksandra Đokovića! Mi smo počeli od nule, ja kad sam se pojavio, nemožeš da zamisliš kako je bilo! Odeš na trening, a tamo imaš četiri markera, tri lopte i pet čunjeva! I, ajdesad ti igraj! Došao si do toga da si za deset godina u prvoj ligi osvojio dve titule i dva Kupa. Jedna je biladupla kruna! I još si igrao jedno finale Kupa i dva puta si igrao finale lige! Znači svake druge godine siimao neku medalju, a to je ozbiljan uspeh! Imao sam ja ponuda drugih klubova, da ih sad ne imenujem,čak sam imao i jednu inostranu ponudu... Ali ja sam u FON-u i tu sam sve dok je tu Đoković! Ne osećampotrebu, niti želju da igram negde gde nema njega na vrhu! On mi daje neku sigurnost i s njim sam prošaoi lepo i ružno. Slavio i tugovao! I dokle god je on tu, tu sam i ja!Dalji tok karijere i ponude?- Ponuda uvek ima, uvek si na radaru drugim klubovima, ali svi znaju kakav je moj stav po tom pitanju. Jase držim tog stav, retko ga menjam, često sam u životu nevezano za futsal, izvlačio deblji kraj zbogtoga... Ali to je deo moje ličnosti i ne želim da se menjam. Ja sam imao situaciju zbog koje možda nisamuspeo u velikom fudbalu... Ja sam od pretpetlića do omladinaca bio u Partizanu. U jednom trenutkustigao je pubertet, kategorija koja je individualna, neko uđe ranije, neko kasnije... Do pionira, mlađihkadeta, sam igrao standardno u prvoj postavi u generaciji sa Nastasićem, Aksentijevićem, Ljujićem...Momci su izrasli, ušli u kopačke 44, a to ti je prvi preduslov da igraš! Našim stručnjacima je najbitnijirezultat u mlađim kategorijama, a nije bitno kako ko igra, kakvu viziju ima, kakav pas ima i ostalo... Imene je otac savetovao da pređem u neki od klubova poput OFK Beograda, Bežanije, Rada... Da kroz teklubove sebi trasiram put ka Partizanu, pošto je to jedini veliki klub iz Srbije koji je bio opcija za mene.Zvezda nikad nije bila opcija za mene... Ali, to je greška nas klinaca... Otac nikada nije uticao na te mojeodluke, čak i kada bih ja išao preko njegovih želja i saveta, on me je podržavao! Tako da sam ja ostao dokraja tu, kasnije sam sve manje igrao, pubertet je uzeo danak, a ja sam se kasnije vukao po Srpskoj ligi,bio sam u Sinđeliću, Komgrapu, Dobanovcima... Nikad ništa više nisam uradio u fudbalu, ali se nekajem! Da li bih uradio da sam poslušao oca?! Ne znam i ne verujem... Jer nikada nisam imao tu želju i tuglad za pobedom na velikom fudbalu, kao na futsalu! Ne kajem se ni zbog čega i uvek bih izabrao istiovakav put!Najlepši i najteži momenat karijere?- Sport je živa stvar, zato je toliko lep i zato ne može svako da se bavi sportom! Moraš da znaš daprihvatiš poraz, ali i da budeš dostojanstven u pobedi. Bilo je i poraza i pobeda i hvala Bogu uvek ću seviše sećati lepih stvari... Od poraza bih izdvojio poraz u finalu Kupa u Pazaru, od Loznice. Povredio samse u desetoj sekundi, povredio sam rame, sedeo sam bespomoćno i gledao moju ekipu koja je mnogo bolja
u tom trenutku od Loznice, ali si nemoćan! Povređen si, gledaš, gubiš, počinje plej-of tek, a prošao sipripreme, žurim kući idem u Urgentni da mi nameštaju rame, drugari se sami vraćaju... Takođe mi je jakoteško pao poraz u kom nisam učestvovao uopšte, poraz u prvom finalu lige protiv Loznice, isto je bilo 3:0u pobedama kao i sada. Zbog povrede sam bio sprečen da pomognem drugarima. Tada sam prvi putbespomoćno zaplakao! Godinu dana radiš i treniraš, da bi se povredio kada je najpotrebnije!- Pobede... Pa, ona prva titula i ona čuvena peta utakmica sa Pazarom! To je period kada je naša ekipa,vrlo specifična generacija FON-a, tad smo osetili šta je profesionalizam. Kada je došao Marko Pršić!Kada jedan igrač digne celu ekipu! Desilo se da se on povredio pred finale i onda su neki drugi momci,hteli, ne hteli, morali da preuzmu neku malo veću ulogu i odgovornost. Poveli smo 2:0 u toj seriji kojusam takođe igrao povređen, jer me je baš Pršić na jednom treningu pred polufinale s Konjarnikompovredio. Poveli smo 2:0, otišli smo u Pazar, bili smo na dva minuta do osvajanja titule u četvrtom meču,izgubili smo tu utakmicu, i onda nedelju dana pakla u Beogradu! Mi smo posle svakog treninga ostajalizajedno na piću, sedeli, dogovarali se, napravili smo takvu hemiju da smo mi nedelju dana živeli za tuutakmicu! Meč počinje, a ti gubiš 1:0! Oni imaju par mrtvih šansi, znači katastrofa! Izdigli smo se iosvojili titulu! Ostaje žal zbog incidenta koji se desio na samom kraju i to će uvek, nažalost, ostati pečattog finala! Ali ta prva titula, gde onako uzdahneš na kraju i kažeš, uspeo si! Dao si sve što si imao, sedam,osam godina unazad!- Takođe, drugi Kup, osvojen u Kragujevcu mi je takođe, pa neću da kažem u ravni sa tom titulom, ali bihga izdvojio od ostalih trofeja koje imam! Tada je prvi put napravljen fajnal-for turnir i na njemu smopored domaćina Ekonomca igrali mi, Loznica i Bečej. Kad pogledaš sastave ekipa i celokupnuorganizaciju - otišao si tamo kao totalni autsajder! Neću nikog da ponižavam ili omalovažavam, mi smopriželjkivali da dobijemo Bečej za protivnika i dobili smo ga. Odigrali smo jednu od najboljih utakmica utoj sezoni, demolirali smo ih! E onda, to će ostati upamćeno, imam svedoke... Mi smo igrali druguutakmicu, prvu su igrali Loznica i Ekonomac. Bilo je puno, krcato, tempo je bio nestvaran, dueli suprštali... Ja sam rekao, ljudi, mi i da prođemo Bečej, treba sutra, prekosutra da igramo opet... Pa ne znamni da li ćemo se oporaviti, nas je bilo šest, sedam... Dobio je Ekonomac, oni su nas u finalu verovatnopotcenili... Mi smo vodili 4:0, stigli su na 4:3, na kraju smo jedva pobedili i kad smo digli taj peharshvatili smo koji smo uspeh napravili! Nekim momcima je to bio prvi trofej, Dragu Šljukiću, VelimiruRatkoviću, Milošu Ljujiću, Saletu Milutinoviću... Laki Petrašević imao je titulu, bili su tu i BudimirBorisavljević, Vladimir Lazić, Nikola Josimović i mali Ognjen Pajković je tek počeo da igra sa nama.- Naravno, Vranje, čuveni meč i majstorica serije u kojoj se opraštao legendarni Igor Stojanović Žike.Dobili smo 5:0 u gostima, tribine su bile prepune! Baš sam bio ponosan na saigrače i sebe. Shvatiš tada dasi sazreo kao igrač! Kad gledaš, nemaš mnogo „vrućih“ terena u Srbiji, a Vranje je jedno od najtežih.Kakvu god ekipu da imaju tebi je tamo jako teško da igraš! I ti odeš tamo i bukvalno ih pregaziš! Aizdvaja se i ova pobeda protiv Vintera u Nišu, u polufinalu ove sezone. Ako se uzmu u obzir sveokolnosti! Pobedi i uđi u finale kada od tebe to niko ne očekuje! Napravi brejk u tom Nišu gde je isto jakoteško igrati, posebno u školi „Mika Antić“. Izdigli smo se iznad svega i ušli u to finale.Turniri i tvoj stav prema njima?- Čitao sam ovo što je Perke (Marko Perić) rekao i slažem se sa tim! Ako neko zna i ako se neko razume uove stvari onda je to on. Sve dok ti nemaš profesionalni ugovor gde te neko obavezuje 12 meseci, trebalobi da igraš turnire. Ja sam sad slobodan igrač, nemam ugovor, nemam obavezu ni prema kome! Drugastvar, to ljudi moraju da shvate, turniri su neka vrsta droge! Opuštanja! Mi živimo za to! Pa kad odeš naneki turnir i, Bogu hvala, igrali smo finala... Bude krcato... Nas to inspiriše i motiviše! Kad se pojaviš unekom manjem mestu gde te ljudi znaju i prepoznaju... Gde su uvek lepo ophode prema tebi, gde se kozna koliko puta dešavalo da te zamole za sliku i autogram... To je nešto što nas ispunjava! Po strani su tefinansije... Svi mi igramo da bismo zarađivali, ali ispunjava nas to. Da li je to zbog manjka posećenosti uprvenstvima, ne znam... Ali jednostavno, podržavam, i uvek ću podržavati turnire sve dok ne bude biloprofesionalnih ugovora koji te obavezuju da ti ne smeš to da radiš!Anegdote sa turnira?
- Neke nisu, neke jesu za javnost... Ali, na primer, sećam se situacije kada smo sa dva automobila išli zaPetrovac. Vraćali smo se... Strahinja Petrov je tek kupio novi auto, a u drugim kolima smo bili MarkoPršić i ja, išli smo za njim autoputem. U prednjim kolima su bili Šošo, Lazić i Petrov, a Pršić i ja u drugimiza. E sad, stižemo ih, oni su već prekoračili brzinu i Marko Pršić kaže, hajde upali ono sa Jutjuba, zvukpatrole presretača. Mi upalismo ono, stavili na šoferšajbnu, stvarno deluje kao presretač. Pružamo ruku,Petrov staje, pali sva četiri, Pršić koji izlazi napolje. Vidiš Šoleta koji se nazad vezuje brzo, da ne dobijukaznu... Njihove face... Ma to je bilo neprocenjivo! To mi je prvo palo na pamet. Bilo je raznih situacija ilepih i ružnih, ali to bih izdvojio.Život van futsala?- Mnogi misle da sam završio FON, ali ja sam masterirao na Mašinskom fakultetu. Radim u firmi „Ipon“koja se bavi protivpožarnim sistemima, specifičnoj firmi koja gaji sportski duh. Vlasnici firme imajusportski gen, dugo su u sportu i većina radnika se bavila sportom. I nekako sam se lako prilagodio inavikao na sistem rada. Sa te strane sam zadovoljan i zahvalan, napredujem u struci, imam neke planoveza budućnost koji su vezani za tu firmu. Što se tiče privatnog života, svoje slobodno vreme maksimalnokoristim sa svojom verenicom, sledeće godine ćemo Bože zdravlja napraviti svadbu. Imam maksimalnupodršku svoje porodice, prate me gde god bio, na svim utakmicama. Raduju se mojim uspesima i dele samnom tugu što se tiče futsala. Imam određeni broj ljudi za koje smatram da su mi pravi prijatelji i nikadih ne bih menjao. Znaju oni ko su, ne moraju da se naglase imenom i prezimenom da bi se prepoznali.Sami će se prepoznati i ovim putem ih pozdravljam. Stekao sam kroz ovaj futsal mnogo, ja smatram,prijatelje za ceo život! Stekao sam kuma za ceo život, kum će mi biti čovek koji se bavi futsalom i to jesamo pokazatelj koliko je meni futsal doneo. Zahvalan sam Bogu i nikad ne bih promenio ništa što se tičesvoje karijere iako je bilo i loših stvari. Zadovoljan sam svim stvarima koje sam uradio i koje ću tekuraditi!Treneri?- Igram futsal preko deset godina i kada bih krenuo da nabrajam ljude koji su tu prošli, broj bi sigurno biopreko 100. Trenera je takođe bilo dosta. Prvo je bio Vladimir Stojković, pa Vladimir Radojičić, BorkoSurudžić, Miloš Alilović, pa je bio opet Borko Surudžić, zatim Đorđe Pantelić i Igor Šošo. Kad bi mepitao ko je bio najbolji i sa kim sam najviše naučio... Ne znam! Od svakog bih ponešto uzeo i napravioneki kalup. Glad za pobedom bih uzeo Pantinu, smirenost i pristup i konekciju sa igračima bih uzeo odAlile. To je čovek za koga bih sto puta uklizao na terenu! Fizika pripada Vladi Radojičiću koji je ekspertza te stvari. Znanje, taktičke i tehničke stvari... Borko je imao nenormalno zanimljive treninge. Ti dolazišna trening i ne znaš šta te u tom trenutku čeka! Čovek koji u svom arsenalu ima pregršt treninga, sve isvašta je prošao kroz karijeru. Nisam sa njim sarađivao dugi niz godina, verujem da je još napredovao,ima rezultate i stvarno kapa dole! Šole, kod kog sam nekako najviše taktički napredovao. Ima autoritet itera te da mu veruješ! Ima i on svoje bubice, naravno, ali mi je u globalu što sam sa svima njima mogaoda sarađujem, da naučim nešto novo i ovim putem ih naravno sve pozdravljam. Što se Stojketa tiče, jasam kod njega bio relativno malo, počinjao sam tek da igram... I on je vremenom napredovao, on jepreinteligentan, posvećen ovom sportu, voli ga, fanatik je. Kod njega su bili oni počeci. Kašika, kanal,dupli pas, gaženje i ostalo...Pet najboljih sa kojima si igrao?- Možda ću malo biti subjektivan i sentimentalan... Džoni (Nikola Josimović) na golu će uvek biti mojizbor. Svi znamo ko je Miki (Miodrag Aksentijević), svi znamo ko je Jadža (Jakov Vulić), to su trinajbolja golmana uz pokojnog Pecu Brzakovića, iako imamo plejadu dobrih golmana, tu je bio i Nec(Nemanja Momčilović)... Miki je napravio najveću karijeru i ja vidim koju on želju ima i kakav je onprofesionalac i sa 40 i kusur godina. Ali Džoni je neko s kojim sam proveo najviše kao saigrač, punihsedam godina smo bili saigrači. Njegovo znanje... On nije samo golman i to je to! Znao je da nas postrojii kaže šta ne valja! Njegova noga, 90% igrača nema nogu kao što ima on! I uvek je bio autoritet i neko odkoga sam ja potajno zazirao i čije mišljenje mi je bilo važno. Tako da će mi on biti izbor na golu. Bilo jetu golmana koje ljudi manje znaju, bio je tu Kića Nikolić (Marko Nikolić), koji je bio moj prvi cimer uFON-u. Posle je prešao na IT sektor, čačka kompjuter i ostalo... Dok je bio u formi, dok nije bio debeo...Znao je znanje! Od ostalih, stavićemo Marka Pršića, to je pod obavezno! Zašto? To je osoba koja je
prvenstveno kao čovek stvarno dobra! On i ja smo stvarno bliski, kad ugrabi vreme on gleda našeutakmice i ne prođe meč da ga ja ne pitam da li je gledao. Njegovo mišljenje mi znači. Volim njegovoprisustvo u bilo kom obliku. Evo sad igramo Taš zajedno i drugačije je! On se one godine povredio i takopovređen je terao nas da igramo preko svojih mogućnosti. Od njega sam naučio kako se živi i na terenu ivan njega. Kad se zezamo, zezamo se, kad pijemo pivo, pijemo pivo... Ali kad smo na terenu, to mora dapuca! Tako da je to osoba koju ću sigurno staviti u svoju ekipu! Mladen Kocić, naravno! Nema potrebe datrošim reči na njega! Profesionalac, željan pobeda! Mi smo se svađali na treningu, u ševi, na kockicama,na fudbalu... Njemu nije moglo da bude jasno kako neko nema želju da u svakom trenutku pobedi! Pitaoje često, ljudi da li je moguće da vi imate veću želju da pobedite na treningu nego na utakmici?! I uvek jetolerantan, palac nagore kao njegov zaštitni znak... U redu, ja sam kriv... I kad nije, ja sam kriv! Za kraj,gurnuo bih svog drugara i prijatelja Draga Šljukića! I želim mu da napreduje još toliko da mogu sutra dakažem da nije na drugarskoj osnovi tu, već da je stvarno znanjem zaslužio. Koliko još može da seunapredi sa 29 godina, ne znam, ali je neko ko je trenutno kult futsala! Vidim i po turnirima da se priča onjemu... Za one koji ga ne poznaju to je jedan ozbiljan momak, porodičan, uspešan... Završio jegrađevinski fakultet, ima ozbiljan posao i stvarno imam sve reči hvale za njega. I četvrti... Joca Lazarevićsa kojim sam bio malo u reprezentaciji. Ali opet, kažem ti, ima tu mnogo dobrih igrača... Petrov je strašanigrač, Rakić je igrač koji ima preveliko iskustvo i ja njemu skidam kapu za sve što je uradio! To je momakkoji je bio na najvećim mogućim marginama uvek! I uvek je bio tu! Kačio je svee moguće generacije, odCipija, Perketa i Bobe, preko Sime, Galeta, Joce, Pršića, i sad je opet tu! I on će i dalje da bude tu! Nisamspomenuo Čvrgu (Aleksandar Pavlović). To je neki čudan spoj... Mi se svađamo gde god stignemo, aopet se volimo... Mislim, ja njega volim bar... Ima jedna anegdota, Alila je tada bio trener, zagrevali smose pred Konjarnik... Vruća atmosfera, tamo je bilo teško igrati... Mi se zagrevamo, kaže on meni:„Pakula, samo da ne primimo prvi gol, ne smemo da im poklonimo gol...“ I šta se dešava - ja tupogrešim... On krene da drobi i drobi, mi se tu posvađamo i Alila izbaci i mene i njega! Na poluvremenuje držao sastanak, rekao ima da izginete za mene i mi na kraju izvučemo nerešeno! Dakle, kada svesaberemo, Nikola Josimović, Marko Pršić, Mladen Kocić, Jovan Lazarević, Drago Šljukić.
Pet najboljih protiv kojih si igrao?- Kada vidim imena koja je Perke naveo... Ali dobro, meni je prvi na ovoj listi upravo Perke! On i Raja(Predrag Rajić) su mi broj jedan u futsalu. Neverovatna glad za pobedom, da li kao trener ili igrač... Naturnirima, čak i u grupnoj fazi, video sam ga da se raduje kao da je osvojio Ligu šampiona! Raju ne moguda ubacim u tim jer nisam igrao protiv njega nikad, ali gledao sam klipove i dobro znam ko je PredragRajić u srpskom futsalu! Znači, Perke, zatim Brazilci – Tales i Igor! Igor je paklen igrač, strašan! Igraosam protiv Daglasa i Klaudinja, ali ću kao četvrtog reći Simija iz najboljih dana. Ima tu još igrača, Tataba(Veroljub Vukadinović) je meni strašan igrač na primer, ali neka u četiri budu oni – Perke, Tales, Igor iSimi. I golman... Morao bih da kažem Jakov Vulić. Mi smo stvarno bliski, čujemo se često. Bili smoneko malo vreme saigrači u FON-u, ali je on bio u drugom planu pored Džonija (Josimovića). Ima jednaanegdota kakav je to fanatik! Ja ga zovem pred jedan meč koji smo igrali protiv Loznice, kažem mudolazim dva sata ranije, hoćeš da pijemo kafu. A on mi kaže: „Izvini, ko si ti?! Ja tebe danas mrzim, nepodnosim! Kako da pijemo kafu zajedno! Danas je utakmica, igramo jedan protiv drugog i nema potrebeda se viđamo!“. Rekao sam mu dobro, ajde... U redu je... Mislim, šta da mu kažem... On bi mogao daupadne u tim prijatelja, ali i u tim igrača protiv kojih sam igrao, ali neka bude u ovoj drugoj ekipi! Dakle,Jakov Vulić, Marko Perić, Tales, Simi Saioti, Igor.Prijateljska petorka?- Kapiten će da bude Kale (Velibor Kalanović), kao neko ko je u toj ekipi koju ću da izdvojim, glasrazuma. Najstariji je, nije najpametniji, ali biće kapiten! Koča (Stefan Kokotović), nema on tu žicu da bibio kapiten, ali je u timu. Herki (Nikola Arsić) naravno i Laki Petrašević. Na golu sam se dosta lomio, dali to da bude Jadža (Jakov Vulić) ili Miljan (Radmanović). Pošto sam Jadžu stavio u najboljih pet protivkojih sam igrao, neka Miljan bude ovde, da sve ispoštujem. Dakle Miljan Radmanović, VeliborKalanović, Stefan Kokotović, Lazar Petrašević, Nikola Arsić.Poruka za kraj?
- Današnje generacije su, ne samo vezano za futsal, već iz mnogo drugih aspekata i stvari, dalekodrugačije od nas. Mislim da, ako želiš da se baviš bilo čime u životu, ti moraš to da voliš i osećaš to. Dalegneš s tim i da se budiš s tim. Prvo što moraju da imaju je određeno poštovanje prema starijima! Morajuda shvate da sve što im se priča, to je za njihovo dobro! Ne bi trebalo odmah da misle kako njega nekistariji saigrač mrzi... Bilo je situacija kada je situacija mogla da eskalira, ti pričaš nešto, a on ti kolutaočima ili bezobrazno odgovori... Stariji se moraju poštovati i moraju znati da im stariji žele dobro! I ne bitrebalo da žure! Strpljen, spašen! Korak, po korak! Ako imaš veru u sebe i ako dovoljno voliš to što radiš,rezultat mora doći!