Cena jedinstva: NATO posle samita u Hagu
Pre svega, predstavlja pokušaj da se obezbedi podrška nepredvidivog predsednika SAD Donalda Trampa kolektivnoj odbrani i budućnosti same Alijanse. Jedan od najzapaženijih momenata skupa bila je Trampova promena tona.
Donedavni oštar kritičar NATO, koji je saveznike optuživao za „besplatnu vožnju“ i pretio povlačenjem SAD iz Alijanse, ovog puta je nastupio kao zagovornik savezništva i jedinstva. Tramp je poručio da iz Holandije odlazi s promenjenim stavom, jer je stekao utisak da učesnici iskreno zastupaju interese svojih država i istinski vole svoju zemlju.
Njegov preokret dočekan je s neobičnom dozom entuzijazma - od srdačnog prijema kod holandske kraljevske porodice do degutantnog laskanja od strane generalnog sekretara NATO Marka Rutea, koji ga je nazvao „tata“. Takvo groteskno udvaranje nije bilo samo diplomatski pragmatizam, već i pokazatelj koliko je Alijansa spremna da se prilagodi kako bi preživela. S obzirom na to da okolnosti, dogovor o povećanju izdvajanja za odbranu, deluje kao ustupak i pokušaj da se Trampu ponudi ono što želi u zamenu za njegovu, barem privremenu, lojalnost načelu kolektivne bezbednosti.
Prema usvojenom okviru, 3,5% BDP biće namenjeno konvencionalnim vojnim kapacitetima (trupama, naoružanju i municiji), dok će dodatnih 1,5% biti investirano u infrastrukturu, sajber bezbednost i druge strateški povezane oblasti. Cilj nije samo da se pokaže odlučnost, već i da se pruži političko pokriće onima u Vašingtonu koji i dalje veruju u NATO i podržavaju njegovu misiju.
Izbegnuta je otvorena konfrontacija s Trampom, ali po cenu strateških kompromisa.
Ostaje dilema da li je cilj od 5% ostvariv, imajući u vidu da znatan deo članica još uvek nije ispunio ranije postavljeni minimum od 2%. Slovačka i Belgija su već izrazile skepsu. Novi dogovor možda donosi kratkoročno jedinstvo, ali ne rešava suštinski problem, a to je nedostatak jasnog liderstva i strateške koherentnosti.
NATO se decenijama oslanjao na američko vođstvo u postavljanju prioriteta i očuvanju zajedničkog pravca. Ukoliko SAD nastave da smanjuju svoju ulogu, evropske članice će morati da pokažu mnogo više od same spremnosti na povećanje troškova. Potrebna je politička hrabrost da se definišu zajednički ciljevi i mehanizmi koordinacije, što podrazumeva i donošenje nepopularnih, ali neophodnih odluka.
Ovo nije samo pitanje zatvaranja tehnoloških i vojnih praznina. Radi se o suštinskoj rekonstrukciji modela bezbednosnog oslanjanja: zameni američkog vođstva nečim održivim, evropskim. Nijedna država članica trenutno ne može sama preuzeti tu ulogu. Predlozi poput fleksibilnih koalicija, evropskog stuba unutar NATO ili odbrambene unije Evropske unije i dalje su nedovoljno razvijeni da bi efikasno odgovorili na rastuću nestabilnost.
Pred evropskim liderima stoji daleko zahtevniji zadatak od pukog usvajanja rezolucije. Moraju opravdati drastične vojne izdatke pred javnošću koja je pogođena inflacijom i društvenim tenzijama, istovremeno se pripremajući za moguće smanjenje američkog vojnog prisustva na kontinentu. I sve to se dešava u senci trajne pretnje iz Rusije i rastuće moći Kine.