Nemoć Evrope u svetskim krizama
Dok se ta mantra ponavlja, realnost pokazuje nešto potpuno suprotno, a to je da EU nije u stanju da efikasno upravlja nijednom ozbiljnom krizom, a kamoli sa više njih odjednom.
U vremenu kada svet potresa duboka bezbednosna i geopolitička nestabilnost, reakcije iz Brisela su često spore, neusaglašene i nedovoljno konkretne. Da bi se donela bilo koja odluka, neophodno je da se sa njom prethodno, bez izuzetka, slože sve zemlje članice. I tako se u evropskim institucijama vode beskonačne rasprave i traže kompromisne formulacije, dok se u praksi na terenu krize zaoštravaju, a često i okončavaju, bez pravovremene, konkretne i ozbiljne reakcije sa strane EU. Zajedničke izjave EU o međunarodnim krizama često su birokratske, svedene na prazne i infantilne apele na smirivanje, cinične pozive na dijalog i otrcane deklarativne izraze podrške "diplomatskim rešenjima". Suštinski, te poruke ne znače ništa, ne obavezuju nikoga, niti mogu nekoga primorati na konkretne korake.
Da se unutar Unije teško dolazi do političkog jedinstva, potvrdio je i sastanak ministara spoljnih poslova krajem juna u Briselu. Ni tamo nije bilo moguće usaglasiti stav o reviziji sporazuma o partnerstvu sa Izraelom, uprkos brojnim izveštajima koji ukazuju na njegovo kršenje. Suočavajući se sa činjenicom da je formalno delovanje kroz EU gotovo nemoguće, lideri Francuske, Nemačke i Velike Britanije (koja nije član EU) posegli su za bilateralnim inicijativama u pokušaju otvaranja komunikacionih kanala sa Teheranom.
Politički uticaj Evropske unije na Bliskom istoku je nepostojeći. Ona nema ama baš nikakav uticaj ni na Izrael ni na Iran, niti na bitne regionalne činioce poput Katara, Saudijske Arabije, Egipta, Ujedinjenih Arapskih Emirata, pa čak i Turske. Dok drugi igrači direktno komuniciraju sa Vašingtonom, Moskvom ili Pekingom, EU uglavnom ostaje po strani, osuđena na ulogu posmatrača. EU je dugo oklevala da prizna promene u globalnom poretku, a danas je jasno da se Unija mora brzo i efikasno prilagoditi novim geopolitičkim okolnostima ukoliko želi da zadrži relevantnu ulogu na međunarodnoj sceni.
Ako Evropska unija želi da prestane da bude pasivni posmatrač svetskih događaja, mora pronaći snagu i način da prevaziđe inertnost i tromost u reagovanju i postane učesnik koji deluje pravovremeno, hrabro, bez kompromisa i sa stvarnim političkim autoritetom. To zahteva institucionalne reforme, snažne i ozbiljne lidere, ali i promenu političke kulture unutar članica.
Kada je u februaru 2022. godine Rusija pokrenula invaziju na Ukrajinu uprkos višemesečnim upozorenjima američkih obaveštajnih službi, EU je bila zatečena, zbunjena i dezorijentisana. Ipak, ne može se reći da je sve tako crno i da nije bilo nekih pozitivnih pomaka. Evropa je znatno smanjila zavisnost od ruskih energenata, pokrenula ozbiljnija ulaganja u odbranu i sve više sagledava proširenje Unije kao strateški instrument za dugoročnu stabilnost.
Sve što se dogodilo jasno pokazuje da Evropska unija nije niti može biti ozbiljan geopolitički faktor u svom trenutnom obliku i bez radikalnih zaokreta u sopstvenoj politici i načinu funkcionisanja.