SVE JE POČELO RANIJE STRAHOVITIM STRADANJEM SRPSKOG NARODA Ministarka Đurđević Stamenkovski o Srebrenici: Naš narod konstantno oseća duboku nepravdu
Ove godine navršava se tri decenije od tragičnih dogadjaja u i oko Srebrenice, jula 1995. godine, jednog od najtežih ratnih zločina tokom gradjanskog rata u bivšoj Jugoslaviji. Obeležavanje ove godišnjice prilika je za pijetet prema svim žrtvama, ali i za nužnu raspravu o tome kako se taj zločin decenijama koristi za političku instrumentalizaciju, najčešće na štetu srpskog naroda u celini.
Danas, 30 godina kasnije, postavlja se pitanje: da li govorimo o pravdi ili o političkoj osudi jednog naroda, što je i tema razgovora specijalne emisije na Kurir televiziji "30 godina Srebrenice - Zloupotreba protiv srpskog naroda".
Milan Jolović, pukovnik u penziji i jedan od gostiju specijala, svedok je i zajedno sa svojom jedinicom boravio je na području Srebrenice. Da li ratni zločin u Srebrenici predstavlja genocid ili ne, kao i po kom kriterijumu se pravi razlika, pitanje je na koje je odgovorio:
- Evidentno je da se ratni zločin desio, niko ne beži od toga. Ako je uslov da se suočimo sa istinom, onda to treba svi da učine, ne samo Srbi. Stiče se utisak da je to jedan projekat satanizacije našeg naroda. Bošnjaci su prvo napravili velike zločine nad Srbima, ali ako bi se suočili sa istinom i optužili deo muslimanske političke i vojne elite za te zločine nad Srbima, onda bi propao projekat. U genima srpskog tradicionalnog naroda ne postoji genocidnost. Nigde nismo imali primer da su Srbi organizovali logore, ubijali i iživljavali se. Ratnih zločina je bilo, ali u istoriji našeg naroda nije zabeležen primer genocidnosti.
Jolović ističe da je spreman da oda počast nastradalim bošnjačkim vojnicima između 92' i 95' godine:
- Ja njima nudim, kao srpski komandant, spreman sam da me odvedu na šehidsko mezarje, vojničko groblje, da se poklonim vašim šahidima. Ne mogu me odvesti.
Nemanja Starović, ministar za evropske integracije, našao se među gostima u sudiju, ukazujući na veliku diferencijaciju žrtava, nastalu kao posledica usvojene rezolucije:
- U pitanju su krivično-pravne kvalifikacije koje sa sobom nose političke implikacije. Politika je nastavak rata drugim sredstvima. Ne negirajući jedan zaista veliki zločin, samim insistiranjem na narativu o tzv. genocidu, želi se postići to da se izgradi jedna potpuno netačna kvalifikacija o ratu u Bosni i Hercegovini. Kada to formulišete i definišete na taj način i on postaje relevantan, tog trenutka prestaje da bude važno zbog čega i kako je počeo sam rat. Kao proizvod toga imamo diferencijaciju među žrtvama.
Dr Rajko Petrović, Institut za evropske studije, tokom svog gostovanja, naglasio je da se na prostoru Srebrenice između 92' i 95' odigrao građanski rat:
- Desio se ratni zločin koji se ne može okvalifikovati kao genocid. Klimava je i pravna teza što se tako proglasilo, jer je to bila teritorija koja je bila pod kontrolom Ujedinjenih nacija. Nema nikakve sumnje da je u pitanju zloupotreba unutra političkog Sarajeva i političke zajednice već decenijama. Građanski rat sa sobom nosi ne samo žrtve u smislu vojnika, već i civila. Prvo su počinjeni teški ratni zločini nad Srbima, a kasnije je došlo ovo do čega je došlo.
Na događaje u Srebrenici, ali i okolnim selima, prisetio se Jolović. Istakao je da je potrebna analiza u širem istorijskom kontekstu:
- Najveće žrtve bile su upravo na Podrinju. Levu obalu Drine hteli su da očiste od srpskog naroda, to se sprovodilo. Postojala su čisto srpska sela, zato su oni tako agresivno krenuli. To je jedan kontinuitet. Niko nije osuđen za zločine protiv Srba. Pravno, moralno i etnički, taj rat ne može biti okupatorski, agresorski, može biti samo građanski rat.
Glavno pitanje odnosi se na to kada je Srebrenica postala zaštićena zona i ko je trebalo tada da preda naoružanje. Zločin nad srpskim narodom dogodio se nakon što je sve trebalo da bude demilitarizovano, a Jolović kaže da upravo to opisuje Ramiz Bećirović:
- Opisao je da je to zaštićena zona gde je trebalo da predaju naoružanje. Sve ono što je bilo ispravno su zadržali. U tom periodu krenulo se sa deblokadom Sarajeva i da je dobio naređenja komande. Sa diverzantskim grupama ubacio se u naš raspored i tačno navodi sve informacije o reonu gde su vršili demilitarizantske akcije.
O direktivi 7, pukovnik je rekao da je u pitanju direktiva za ulazak u Srebrenicu:
- Kada sam dobio zapovest za napad, dobio sam je do određenog momenta. Usmenim putem mi je naređeno da se krećem ka Srebrenici. Ušli smo u prazan grad, dobio sam zadatak da obezbedim širi rejon Srebrenice za ulazak generala Mladića i da produžim dalje.
17:30 ULAZAK NOVIH GOSTIJU U STUDIO KURIRA
Ovoj debati pridružili su se Brano Vučetić, svedok događaja u Srebrenici, Branimir Kojić, predsednik Organizacije porodica zarobljenih, poginulih i nestalih u Srebrenici i Dragoljub Kojčić, politički filozof.
Vučetić je sa devet godina odveden u zarobljeništvo, pa je ispričao svoju priču:
- Svet vrlo malo zna o tome, a kada sam imao devet godina izgubio sam majku u jednoj zasedi. Ona je išla u poseti mojoj baki, a na nju su nasrnuli vojnici, bio je magistrlani put, a dogodila se zaseda sa svih strana. Svakodnevno su nas napadali, nije to bio jedinstven napad, to nam je bila svakodnevnica, te horde zla, uglavnom su napadali na srpske praznike, znali su da ćemo se tada okupiti, opustiti i proslavljati.
Kojić je ispričao tragediju koja se njemu desila:
- Ja kada slušam Branu, imam osećaj da sam živeo lagodnim životom, a nažalost je Brana samo jedan od hiljade porodica. Nažalost za to niko nije odgovarao. Moj otac je rodom bio iz Kravice, selo koje je stradalo za Božić 1993. ali je moj otac podigao dosta pre u istom selu. Prošle godine sam saznao detalje te pogibije. Posle toga sam sebi rekao, ma koliko mi je teško govoriti, nemam pravo da ćutim, govoriću da je ne znam šta. Moj otac je branio svoje roditelje u svom selu, bila je zaseda, ubijen je na našoj zemlji, u našoj šumi. Ubica je skinuo sa njega zlato i sve što je mogao i pucao mu u glavu više puta. U mom životu tada nastaje pakao. Majka je u 32. godini ostala bez muža sa dvoje male dece, svet se za nju srušio, nas dva brata smo više legali gladni u krevet, nego siti. Ona je plakala svako veče jer nije mogla da nas prehrani, utonula je u crninu.
Kojčić je čuo ove dve priče, pa je izneo komentar:
- Prvo da kažem gledaocima znam kako gutaju knedle kada slušaju ovakve priče. Ovo su baš teške teme. On je gospodin Vučetić, znate, oni su hteli da zatru to prezime, da ga nema više, ali evo ga, tu je. I duše i identitet nemaju vremenska ograničenja, niti prostorska, sve su to naša deca, ona koja pate i umiru. Vreme ne znači ništa.
SREBRENICA 30 GODINA KASNIJE - ZLOUPOTREBA ZLOČINA PROTIV SRPSKOG NARODA
U studiju Kurir televizije, ovu temu su obrazložili Milica Đurđević Stamenkovski, ministarska za rad, Vinko Pandurević, general u penziji i Bojan Bilbija, urednik "Politike".
Bilbija je započeo, pa je izneo mišljenje o Srebrenici sa ove vremenske distance:
- Pre svega, izrazio bih poštovanje prema svim bošnjačkim žrtvama u tim tragičnim događajima, to je stravičan zločin, ne bi trebalo da umanjujemo, niti da preuveličavamo. To su teške stranice naše zajedničke istorije. Stranice koje pokušavamo da prevaziđemo, a siguran sam da smo i mi, kao srpski narod, i oni kao bošnjačko, duboko tragično uvučeni ne svojom voljom u te stvari i da smo žrtve svega toga što se dešavalo, a u interesima svetskih moćnika. Da li je to bilo vezano i za Oluju, ja mislim da je to bila priprema kako bi bila opravdana bilo kakva zverstva od strane Hrvata. Međutim, siguran sam da je to priprema i za ono što oni nazivaju intervencija na Kosovu, a to je bila međunarodna agresija.
Stamenkovski je rekla da je Srebrenica počela pre 1995. i to sa strahovitim stradanjima srpskog naroda.
- Vrlo je teško u političkim okvirima objasniti čemu Srebrenica služi, naš odnos prema njoj, ono što je prethodilo i usledilo, pa ću se osvrnuti sa ljudskog ugla na ovu temu. Ja sam rođena 1990. imam dva sina, porodicu, bavim se politikom spletom okolnosti, posle 35 godina od mog rođenja, posle 30 godina od Srebrenice, o tome se govori kao da se juče dogodilo. To bi bilo u redu kada bi se i o drugim stratištima govorilo na isti način, istim intezitetom, sa istim karakterom i odnosom. Ono što se dogodilo u Srebrenici nije počelo, niti se završilo 1995. već je počelo ranije sa strahovitim stradanjem srpskog naroda - započela je Stamenkovski, pa je pomenula jedan primer:
- Podsetiću na najilustrativniji primer dečaka Slobodana Stojanovića iz Donje Kamenice koji je izbegao iz svog doma sa svojim roditeljima jer je znao da će to veče u njihovo selo ući horde Nasera Orića i da će doživeti sudbinu kao sunarodnici iz opustošljenih sela, pa su krenuli u bežaniju. Slobodan se vratio po svog psa, tada su ga zatekle horde Nasera Orića, masakrirale su ga, Albanka mu je urezala krst na trbuhu, mučila ga. Takvo iživljavanje, ako ništa drugo, makar nek se pomene, nek se neko seti njegovog imena ili majke Živana Prodanovića koja je tragala za kostima svog sina, a na kraju su joj na ruke doneli njegovu lobanju, a ona je prepoznala Živanovu glavu po zubima. Masakrirali su ga dok je kosio travu. To se desilo pre 1995. godine.
Stamenkovski se osvrnula na bol našeg naroda zbog duboke nepravde:
- Mi živimo sa tim Bošnjacima, odlazim u Novi Pazar i te krajeve, sa tim narodom delim sudbinu svakog dana, delimo parče hleba koje nam je dato, trudimo se da pomažemo. Međutim, neko želi da konstantno aktivira ovo pitanje i tako kopa rovove između nas. Ono što se ovih dana dešava duboko boli naš narod, jer naš narod konstantno oseća duboku nepravdu, naš narod nikada neće reći da nije ni za šta kriv, u duši našoj nije da poričemo, osećamo bol svih ljudi.
Pandurević je objasnio zbog čega ga je Haški tribunal optužio a zatim i oslobodio:
- Ja nisam genocidan i ne pripadam genocidnom narodu, zato ne postoji ni jedan pravni osnov. Mi smo reagujući nekad ishitreno i prirodno počeli koristiti taj termin, nas niko nije zvanično tako oslovio. Presude postoje, pa ne mogu nikom pružiti priliku za tako nešto. Bošnjački lideri to koriste, oni time pokazuju svoj odnos prema nama, oni koriste to kako bi napali Srbe - kaže Pandurević i objašnjava događaje na prostoru istočne Bosne tadašnje:
- Srebrenica je kondenzat, odnosno koncentrant svih prethodnih događaja od 1992. godine. Kada se kaže događaji u Srebrenici, to se odnosi na srednje Podrinje. Uništeno je 166 srpskih sela i zaselaka i to pre 1995. Srpske žrtve u Podrinju su bile zaboravljene čak i od strane Srba, ne možemo onda kriviti Međunarodnu zajednicu.
NOVI GOSTI U STUDIJU KURIR TELEVIZIJE POVODOM OVE TEME
Unikatan osvrt na ovu temu za Kurir televiziju izneli su prof. dr Čedomir Antić, istoričar, Marko Lakić, urednik "Politike" i Srđan Barac iz Centra za društvenu stabilnost.
Antić je kao istoričar tumačio ovu situaciju:
- Ideja da pobednici pišu istoriju je dokazana u ratovima u bivšoj Jugoslaviji. Naime, ne samo da je silom nametnuto jedno tumačenje, već je to tumačenje trebalo da bude zasnovano na odlukama jednog suda, neko je finansirao sud i davao mu razne podrške, ali nije bio spreman da se sam podvrgne tom sudu. Ratovi u Jugi su doneli teško vreme, tada je u svetu dominiralo uverenje da je došlo do kraja istorije. Srbi su to dočekali kao narod koji brani ono oko čega su drugi hteli da ratuju.
Zabranjeno preuzimanje dela ili čitavog teksta i/ili foto/videa, bez navođenja i linkovanja izvora i autora, a u skladu sa odredbama WMG uslova korišćenja i Zakonom o javnom informisanju i medijima.
Kurir.rs