Medicinska sestra ostavila posao i odselila se na planinu da leči ljude, a onda se dogodila tragedija! Nosila pušku kroz sneg, sad nema krov nad glavom
Viša medicinska sestra Zorica Arsić (73), na jugoistoku Srbije naširoko poznata kao Zoka Radan, pre više od dve decenije ostavila je grad i posao i došla da živi na pradedovini na planini kako bi oživela selo i lečila meštane podno Radana.
Završila je Višu medicinsku školu u Beogradu, ima sina i ćerku. Radila je na pedijatriji u Leskovcu i rešila da se vrati na svoje imanje, na Radan, koji je volela odmalena. Živi na 1.000 metara nadmorske visine i do najbližeg sela ima oko tri kilometra. Ima psa čuvara, petla i jednu kokošku. Život ju je naučio da radi sve poslove, pa je po potrebi fizikalac, moler, veterinar, vodoinstalater, pa i električar. Bog je dao za sve! Za meštane je Zoka dobra vila koja ne zna za vremenske prilike, prepreke i vukove kad treba nekome da pomogne.
- Pre 2004. došla sam na pradedovinu. Ovde sam živela skladno, lepo i slobodno, s prirodom. Pomažem ljudima i sve činim iz humanosti i zarad ljudske sreće. Nema ničeg lepšeg nego spasti nečiji život, a bilo je, verujte, dosta slučajeva. Po dva-tri kilometra idem peške sama s puškom u šumi. Tamo gde ni Hitna ni policija ne mogu da prođu, mogu ja. Zimi bude teže. Bilo je situacija i da se zaglavim u smetovima i do jednog metra, ali osećaj sreće i zadovoljstva zbog pomoći drugome u nevolji je neprevaziđen - priča Arsićeva za Kurir i priseća se:
- Nikad neću da zaboravim kad je jednom davno čovek došao do mene, a ja u dvorištu imala česmu za narod koji dolazi da zahvati vodu. Odjednom se on tu srušio. Beše modar, da ne kažem crn, bez znaka života. Otvorila sam mu usta, izvukla jezik i veštačku vilicu, donesmo ga na terasu, dala sam mu antišok terapiju i čovek je oživeo. Bilo je i gorih slučajeva, ali od ovoga nema gore. Nekad su ljudi umirali od ujeda stršljena dok stignu do Bojnika, a imala sam i takve slučajeve.
Zorica je, inače, do sada dobijala i razne zahvalnice i povelju za humanost, ali sada je ostala bez igde ičeg jer joj je mala planinska kućica izgorela u požaru.
- Moj dom progutala je vatrena stihija 23. februara ove godine. Kuća je izgorela do temelja sa svim stvarima. Nikako ne mogu da se pomirim s tim da od pune domaćinske kuće ja nemam više ništa. Ostali su samo garež i pepeo... Ne znam tačan uzrok požara, ni na koga ne sumnjam, ali me boli sve ovo. Došla sam da oživim mesto jer nam sela izumiru, a ovako se završilo. Ipak, ne predajem se. Imam jednu garažu od 13 kvadrata, pa to planiram da preuredim i osposobim za život - rešena je Zorica:
- Trenutno živim u komšijinoj kućici, on je u Beogradu. Na 50 metara je od moje, ali trudim se da što pre imam nešto svoje. Ima tu dosta radova, ali se nadam da će sve biti gotovo do jeseni. Dobila sam do sada uplate na račun od humanih ljudi i opštine. I hvala svima jer je meni svaki dinar dobrodošao. Tim parama kupujem cement, materijal za stolariju da sagradim novi dom, a za to vreme tu sam da pomognem svima za šta god da treba i da ugostim svakog prolaznika.