"DOVEO EVROPU U SRBIJU" Kako su se Srbi osramotili i ogrešili o prvog kralja posle Kosova: Život i smrt kralja Milana (FOTO)
Unovovekovnoj istoriji Srbije Milan Obrenović svakako je njen najslikovitiji vladar.
Rođen na današnji dan, 10. avgusta po starom kalendaru, 1854. godine, kao unuk Jevrema, brata Miloša Obrenovića, postao je knez Srbije u 14. godini, posle ubistva kneza Mihaila, koji nije imao direktne naslednike.
Doveden na presto bez svoje zasluge, kao pion u političkoj igri ondašnjih velikaša, Milan se izborio za samostalnost i odmah po sticanju punoletstva, 1872. godine, čvrsto uzeo vlast u svoje ruke.
Međunarodno priznanje
Za vreme njegove vladavine Srbija je stekla međunarodno priznanje (1878), a o njemu se govori kao o vladaru koji je "doveo Evropu u Srbiju".
Istoričar Slobodan Jovanović Milana Obrenovića je prikazao kao inteligentnog, ali emocionalno nestabilnog i politički nepredvidivog.
Opisao ga je kao čoveka koji je često menjao stavove i saveznike, što je destabilizovalo političku scenu Srbije.
Gotovo da nije bilo godine u njegovoj vladavini koju nije obeležila neka afera ili politička bura.
Jedini je od srpskih vladara koji se bez rezerve vezao za Austrougarsku. Sklopio je 1881. tajni ugovor s Bečom kojim se Srbija obavezala da ne zaključuje nikakve ugovore sa drugim zemljama bez prethodnog odobrenja Austrougarske, kao i na to da će voditi prijateljsku politiku prema Monarhiji. Ovaj je sporazum bio odraz njegovih nastojanja da zemlju odvoji od Rusije i usmeri je ka Evropi, mada je njegovim potpisivanjem izvukao i ličnu korist — Beč mu je dozvolio da se kruniše za kralja (Srbija je do tada bila kneževina). Milan je tako postao "prvi srpski kralj posle Kosova".
Timočka buna i rat
Ali već sledeće godine krutom politikom izazvao je Timočku bunu, koju je ugušio silom: 21 učesnik je streljan, a preko 700 osuđeno na robiju.
Poveo je zemlju u rat s Bugarskom i potučen do nogu — bežao je ispred vojske do Pirota, i samo zahvaljujući Austrougarskoj, koja je naložila Bugarskoj da se vrati na granice pre rata, Srbija je sačuvala neokrnjenu teritoriju.
Prepustio je krunu maloletnom sinu Aleksandru 1889. i napustio zemlju, a 1897. vratio se i postao komandant vojske.
Na tom položaju reformisao je oružane snage: osnovane su vojne škole, unapređena obuka oficira, a vojska je dobila savremeniju organizaciju i hijerarhiju; zahvaljujući Milanu izdvojena su velika sredstva za obuku, oficirski kadar i za naoružanje. Na taj način postavljeni su temelji vojske, koja je samo desetak godina kasnije trijumfovala u balkanskim ratovima i u Prvom svetskom ratu.
Milan je 1900. zauvek napustio Srbiju posle svađe sa sinom, čiju ženidbu s Dragom Mašin nije odobravao.
Kralj Srbije Aleksandar izdao je naredbu da Milan bude uhapšen ako pokuša da uđe u Srbiju.
Preminuo je 29. januara po starom kalendar 1901. godine, u Beču, od upale pluća.
Jedini je vladar iz dinastije Obrenović koji nije umro na vlasti i jedini koji je preminuo u inostranstvu.
I sahranjen je u inostranstvu... a priča o njegovoj sahrani Srbiji ne služi na čast.
Poslednji put u javnosti
Zahvaljujući sećanjima Koste Hristića, sina Nikole Hristića, koji je u obrenovićkoj Srbiji u više navrata obavljao dužnost predsednika vlade, ostala su i svedočenja o poslednjim trenucima bivšeg suverena.
Poslednju jesen svog života kralj Milan je proveo na imanju svog prijatelja, grofa Evgena Zičija u Mađarskoj.
Političar i diplomata Kosta Hristić ostavio nam je zapis:
- U Beč je prispeo krajem novembra 1900. godine, sa željom da se u njemu stalno nastani. Prvobitno je živeo u sobi hotela ‘Imperijal’, da bi se u novi, iznajmljeni stan uselio tek sredinom decembra. Iako je u Beču svuda bio rado viđen gost, Milan se već tada povukao u sebe. Retko je izlazio, ponekad u pozorište ili u operu, a posećivao je jedino markiza Reversoa, nekadašnjeg francuskog ambasadora u Beogradu i svog ličnog prijatelja. U srpsko poslanstvo nikada nije odlazio.
Poslednji put se pojavio u javnosti 19. januara 1901. godine, kada je u pozorištu prisustvovao izvođenju jedne opere. Posle toga, grip ga je oborio u krevet, da bi mu se stanje naglo pogoršalo do te mere da je uoči Svetog Save, 26. januara, srpsko poslanstvo telegramom obavestilo njegovog sina, kralja Aleksandra. Ovaj je dan kasnije naložio našem poslaniku, to jest ambasadoru da poseti Milana i da mu prenese želje srpskog dvora za brzo ozdravljenje.
Tih dana kralj je boravio u Nišu, gde je zasedala i Skupština. Vesti iz Beča pažljivo su praćene, ali Aleksandar se nije trudio da sakrije svoj pravi odnos prema ocu. Živan Živanović, političar i istoričar, beleži da mu je jedan radikalski poslanik (Mihailo A. Popović) pričao o ispadu mladog kralja: "On je (kralj Milan) jedan dronjak... Može biti da se vi plašite njega; ali noga njegova neće stupiti na ovu zemlju."
Ipak, zbog javnosti, Aleksandar je 27. januara u Beč poslao svog ađutanta Lazara Petrovića. A čak ni kad je ovaj javio da su Milanu dani odbrojani, sin nije krenuo da vidi oca.
Opraštanje
Uz postelju samrtnika našlo se tog 29. januara samo nekoliko prijatelja političara koji su morali da se sklone u inostranstvo od besa Aleksandra Obrenovića. Među njima bio je i Vladan Đorđević, predsednik vlade pod Milanom, prvi naš hirurg.
"Pred podne stanje obolelog kralja postalo je krajnje kritično", pisao je Đorđević. "Kroz odškrinuta vrata gledali smo kako se u samrtnim mukama, obliven hladnim znojem, okreće čas na jednu, čas na drugu stranu. Lekar mu je ubrizgavao kamfor, ali nije vredelo. U jedan mah je uzviknuo: ‘Doktore, injekciju’, i odmah zatim ostao bez svesti. U tom, lekar otvori oba krila prozora i pozva nas unutra. ‘Gospodo, možete ući, tu je kraj.’ Ubrzo, mrtvačko bledilo obli kraljevo lice, ugašene oči se sklopiše, nozdrve se slepiše, a iz otvorenih usta, s poslednjim izdisajem, izbi ključ pene. Bilo je tačno četiri sata i dvadeset minuta po podne."
Kad je vest stigla u Beograd, oglasila su se zvona sa crkava, a Dvor je proglasio šestomesečnu žalost. Kralj je u patetičnoj objavi saopštio da će Milan biti sahranjen u Sabornoj crkvi, uz Miloša i Mihaila.
Ali...
Austrougarski car Franjo Josif primio je Lazara Petrovića rano ujutru, između šest i sedam sati, i od njega primio Aleksandrovu molbu da se omogući prenos Milanovog tela u Beograd.
- Car izjavi: da on ima molbu kralja Milana da ako ga zadesi smrt ma gde na teritoriji njegove države, da ne dopusti da mu se telo nosi u Srbiju, već da naredi da se sarani u kome god od srpskih manastira u Sremu.
Prema nezvaničnoj verziji, Franjo Josif je bio mnogo direktniji: "Nije ga želeo živog, neće ga videti ni mrtvog", rekao je Petroviću.
Tako je i bilo. Telo Milana Obrenovića balsamovano je i obučeno u crvenu generalsku uniformu, i položeno u kovčeg sa ikonom na grudima, i s hodočasničkim, hadžijskim brojanicama.
U srpskoj Crkvi Svetog Save patrijarh Branković održao je opelo, kojem su prisustvovali car i diplomatski kor. Franjo Josif odatle je pešice koračao za sandukom do prvog raskršća, pa otišao u dvor, a povorka je nastavila do železničke stanice. Po jakom mrazu, bilo je minus 13, duž celog puta od crkve do stanice kralja je pratila uparađena vojska bečkog garnizona.
Gotovo čitav dan putovao je specijalni voz, a od Sremskih Karlovaca do Krušedola, odabranog za poslednje kraljevo počivalište, telo je nošeno na kolima.
Kosta Hristić je zapisao: "Sve vreme je preko Banstola brisao studen vetar dok je mećava zasipala sa svih strana. Obe ivice druma crnile su se od naroda koji je gologlav ispraćao sprovod. Lagano su se kretala i mrtvačka kola po smrznutom putu a sneg je kao tucano staklo prštao pod točkovima."
Položen je u kriptu odmah uz ulaz, u kojem je 1843. sahranjena i Miloševa žena, kneginja Ljubica.
Bojeći se da im ne podvale — "ne verujemo Austriji ni da je sutra nedelja, a kamoli da u sanduku leži srpski kralj, možda je tamo ‘rastova cepanica" — grupa Irižana je u noći posle sahrane ušla u kriptu i otvorila sanduk da bi se uverili da je kraljevo telo zaista unutra.
Vremeplov — te 1901. godine...
l Ruska pravoslavna crkva je ekskomunicirala Lava Tolstoja; od posledica atentata preminuo predsednik SAD Vilijam Mekinli; počelo dodeljivanje Nobelove nagrade; rođena je Marlen Ditrih, Giljelmo Markoni uspešno je poslao bežični signal preko Atlantika.
Momčilo Petrović