FAMOZNO: ISTORIJSKA ČITANKA 2
Slika Srbije koju je Milan St. namalao u Nedeljniku - koja je i zvanična slika svih Srbija i svih čaršija - dosta je realistična, ali kako rekosmo u našoj prethodnoj kolumni, nije problem realnost, nego interpretacija realnosti.
Jeste Srbija u vreme o kome govorimo imala svoju državu - na čemu su joj Hrvati možda zavideli - jeste Štrosmajer, ako je bio Srbin (u šta sumnjam), osnovao JAZU, jeste imala svoju intelektualnu i kulturnu elitu, jeste imala i svoju „demokratiju“, ali hajde da na osnovu široko dostupnih dokumenta iz inkriminisanog vremena pogledamo kakva je bila ta država i kakva demokratija.
Bila je to veoma siromašna i veoma zaostala zemlja koja je sve do sedamdesetih godina XIX veka uspešno hvatala korak s modernim svetom, da bi u jednom trenutku pod nedovoljno razjašnjenim okolnostima digla ruke od dovršavanja državnosti i nameračila se da tako poludovršena napravi triput veću državu.
A kakva je bila ondašnja srpska intelektualna i kulturna elita?
Dobra. Mnogo bolja od sadašnje. Problem je samo što ton ondašnjem srpskom društvu nisu davali vrhunski intelektualci, pisci i pesnici, nego (kao i danas) policajci, doušnici, galamdžije, bukači i guslari.
Koji se - kad bi im se neko od intelektualaca zamerio - nisu prezali da pošalju batinaše da ga umlate, kao što je u slučaju „našeg“ Đure Jakšića učinilo N. N. vojno lice, koje je ostalo nedostupmo organima gonjenja.
Kakav „naš“ Đura. I ko je uopšte Đura. Sitna riba. Srbija je bila toliko demokratska i uljuđena država da se nedugo potom grupa vojnih lica nije ustručavala da ubije kralja. O stepenu tadašnje demokratičnosti i kultivisanosti dosta govori činjenica da je kraljeubistvo izazvalo oduševljenje širokih narodnih masa, a da je ondašnji Porfirije, Inokentije, održao slavoslovlje „srbskom vojinstvu“.
Vratimo se mi na temu „Ko je posvađao Srbe i Hrvate“. Nije da sam se nešto posebno bavio tom materijom, ali rekao bih da su Srbi i Hrvati oduvek bili u stanju manje ili više intenzivne katoličko-pravoslavne posvađanosti. Koja se - kad su se Srbi i Hrvati našli unutar zajedničke države - „sekularizovala“ tako da od tog doba naovamo Hrvati (srećom ne svi) mrze Srbe samo zato što su Srbi, kao što i Srbi (srećom ne svi) mrze Hrvate samo zato što su Hrvati.
Ustanovili smo da neke naročite srpskohrvatske ljubavi nikad nije bilo, sada postavimo pitanje: Da li je moralo da bude baš ovoliko mržnje? Možebiti da bi te mržnje bilo znatno manje da posle stvaranja Jugoslavije srpska policijska, galamdžijska, bukačka i guslarska elita nije pokušala da Hrvate ugura u nekakav „troimeni“ unitarni narod. (U koji nisu hteli ni Srbi.) Bio je to, naravno, ćorav posao iz koga su nastali mnogi pičvajzi i mnogi računi bez krčmara. Istorijski kontrafaktualno posmatrano, veliko je pitanje da li bi - da su počem ondašnje srpske elite imale više takta i da su bile manje bahate - uopšte nastao ustaški pokret i (podledično) NDH i Jasenovac. Opet prekardaših. Nastavak u sutrašnjem broju.