Marina napisala oproštajno pismo i nikad je niko više nije video: Ćerki zapečatila crnu sudbinu, muža joj ubili, a onda...
Marina Cvetajeva, jedna od najtalentovanijih ruskih pesnikinja 20. veka, živela je život isprepletan ljubavlju, strašću i neizrecivom patnjom. Iako je bila prepoznata po svom stvaralačkom geniju, iza stihova se krila žena čiji je život bio niz tragedija od kojih nijedna nije bila manja od prethodne.
Prve godine – uspon i ljubav
Rođena 1892. godine u Moskvi, Marina je odrasla u porodici u kojoj su umetnost i obrazovanje bili od presudne važnosti. Već kao devojčica pokazivala je izuzetan talenat za poeziju. Ljubav svog života, Sergeja Efrona, upoznala je sa samo 19 godina. Njihov brak bio je pun strasti, ali i izazova, jer su živeli u turbulentnom periodu ruske istorije.
Prva velika tragedija – smrt deteta od gladi
Tokom građanskog rata u Rusiji, Marina i Sergej našli su se u krajnje teškoj situaciji. U jeku gladi, bolesna i iscrpljena, Marina je donela odluku koja će je progoniti do kraja života – smestila je svoju mlađu ćerku Irinu u sirotište, verujući da će tamo dobiti hranu i negu. Međutim, umesto spasa, stigla je užasna vest – Irina je umrla od gladi 1920. godine, u dobi od samo tri godine.
Ova tragedija duboko je slomila Marinu. Godinama kasnije, pisala je o svojoj krivici, nazivajući sebe „majkom koja je izdala sopstveno dete“.
Progon i ubistvo muža
Nakon revolucije, Marina i Sergej beže iz Rusije, živeći u izgnanstvu u Pragu, Berlinu i Parizu. Iako daleko od domovine, nisu uspeli da pobegnu od političkih previranja. Sergej Efron, koji je bio povezan sa sovjetskom obaveštajnom službom, postao je meta istrage. Po povratku u Sovjetski Savez, uhapšen je i 1941. godine i pogubljen. Marina o tome nije odmah saznala, ali je predosećala najgore.
Ćerka u zatvoru
Kao da smrt muža nije bila dovoljna, njena starija ćerka, Ariadna (Alja), takođe je uhapšena. Provela je godine u logorima, a Marina je ostala potpuno sama, bez ikoga kome bi mogla da se obrati.
Poslednji dani – kraj u bedi
Marina se 1939. godine vratila u Sovjetski Savez, nadajući se da će pronaći mir i mogućnost da nastavi svoj književni rad. Umesto toga, suočila se sa bedom, glađu i potpunim odsustvom podrške. Iz dana u dan tonula je u očaj.
U avgustu 1941. godine, dok je rat besneo i dok su nemačke trupe napredovale, Marina je živela u malom, trošnom domu u selu Jelabuga u Tatarstanu. Tu, potpuno sama, odlučila je da prekine svoj život. Obesila se 31. avgusta 1941. godine, ostavljajući iza sebe oproštajna pisma.
Njen grob nikada nije pronađen.
Postoji više verzija zašto je digla ruku na sebe, mada je i sama dala odgovor u poruci koji je ostavila sinu:
"Murljiga! Oprosti mi, ali više nisam mogla. Ozbiljno sam bolesna, to više nisam ja. Volim te ludo. Shvati da više ne mogu da živim. Reci tati i Arijadni— ako ih vidiš — da sam ih volela do poslednjeg trenutka".
Bonus video: Čudnovati pisac iz Pirota