Ksenija Pajić za Kurir: "Lauševića sam videla samo jednom i nadala se da ćemo se opet sresti"
Hrvatska glumica Ksenija Pajić ostvarila je jednu od glavnih uloga u "Paviljonu" Dina Mustafića, filmu koji je otvorio ovogodišnji Sarajevo film festival, čiji je glavni sponzor UNIQA osiguranje. Kraljica sapunica, kako joj često tepaju, stigla je u Sarajevo samo na 48 sati i uspela je da izdvoji vreme i za razgovor za Kurir o velikom zadatku, svojim prvim ulogama i sećanju na Žarka Lauševića.
Šta vas je privuklo ovoj ulozi? Da li ste je vi birali ili je ona pronašla vas?
- Mislim da je nova uloga pronašla mene, kao i sve druge koje sam dosad igrala. Privukao me je i poziv Dina Mustafića. Gledala sam neke njegove predstave i ponekad sam pomislila kako bi bilo lepo raditi s njim. I kad me nazvao, mislila sam prvo da se radi o pozorišnoj predstavi. Međutim, kad mi je rekao da snima film, to me je još više iznenadilo. Poslao mi je scenario koji mi se veoma svideo, kao i uloga. Čula sam podelu i jedva čekala da počne snimanje. Zapravo, to mi je bio kao neki, u tom trenutku i fazi mog života, dar s neba. Znala sam da to ne smem da propustim.
Šta ste prvo uradili?
- U svom pozorištu "Gavela" otkazala sam sve i otišla na dva meseca da snimam film. I došla sam u Zenicu. U Zenici sam bila pre, igrali smo predstave s "Gavelom", bili smo na gostovanju. Ljudi tamo su bili krasni i gostoljubivi. Snimanje je teklo vrlo lepo, bez ikakvih problema, zahvaljujući celoj ekipi. Dino je reditelj koji zna što želi, što hoće dobije od glumca, od cele ekipe. Znala sam da sam u sigurnim rukama. Nakon snimanja uveče bi se našli u hotelu i razgovarali bismo do kasno. Čula sam toliko divnih priča. Uživala sam u svakom trenutku, a verujem da će i publika.
Da li ste sve poznavali odranije?
- Radila sam s Radetom Šerbedžijom i s mojim direktnim partnerom jednu predstavu. Upoznala sam nove ljude. Nažalost, jedan od glumaca, Meto Jovanovski, nije s nama. Napustio nas je mesec dana nakon filma. To nam je svima žao. Bio je divan. Imam osećaj da sam stekla nove prijatelje za ceo život.
Radnja filma se dešava u staračkom domu "Paviljon". Mladi ste još za ovu ulogu. Plašite li se starosti?
- Raspitala sam se pre snimanja i saznala da i tamo ima mlađih ljudi u domovima. Da li se ja plašim starosti? Plašim se nemoći. Najlepša starost je kad možete raditi ili biti pomoć svojim bližnjima. A kad ste nemoćni, onda to nije dobro, a starost nosi to sa sobom. Godine nose nemoć. Uživala sam da gledam moje koleginice Branku Petrić i Jasnu Diklić. Kad njih posmatram s tom energijom, onda mislim: "Pa moguće je raditi do osamdesete!" Branka još uvek igra u pozorištu.
Volite li festivale? Osvajali ste na međunarodnim i neke velike nagrade?
- Volim, ali baš na tim nisam bila. Idem često u Pulu. U Valensiji sam dobila nagradu za glavnu žensku ulogu za "Oficira s ružom", pa to su bila neka druga vremena... Međutim, nisam bila pozvana da dođem i primim nagradu.
Mediji vas nazivaju kraljicom sapunica. Glumice u Srbiji vašeg kalibra i dara ne igraju u takvim formatima. Šta imate da kažete kolegama i šta ste naučili iz tog tipa serija?
- Meni su sapunice donele samo dobro. Na prvom mestu, publiku koja me voli. Naravno, i finansijsku dobit i da radim kontinuirano. Filmova se malo snima u Hrvatskoj. Iako mnogi misle da angažman u sapunici ne predstavlja kreativan posao u umetnosti, i te kako je kreativan. Radi se tamo dosta i brzim tempom, i to zahteva puno ulaganja i truda. To iskustvo pomoglo mi je zapravo i na sceni i u pozorištu, jer sam dobila neko samopouzdanje i veliku sigurnost. Ako to mogu ja, mogu svi. Meni su sapunice donele samo dobro. Mladim glumcima je to prilika da se pokažu.
Publika u Srbiji vas pamti po ulogama s početka karijere u filmovima "Za sreću je potrebno troje" i "Oficir s ružom". Kako gledate danas na te angažmane?
- Imala sam veliku sreću jer sam kao mlada glumica prvi film radila s velikim rediteljem Rajkom Grlićem. Tu su bili i Mira Furlan, Miki Manojlović, Bogdan Diklić, Vanja Drah, koji su već bili etablirani glumci i meni je bila čast da tu igram, a zapravo i velika odgovornost. I "Oficir s ružom", i ne samo zbog Žarka Lauševića. Posle toga nije bilo više tako dobrih ženskih uloga.
Šta kažete o Žarku? Da li ste znali da će biti tako veliki glumac jednog dana?
- Apsolutno. On je već tada bio, kao mlad, veliki glumac. Mislim, to je bilo tako očito. Ne znam koliko smo imali, po 26 godina. Imao je tu jednu zrelost, bez obzira na to što je bio i zaigran i duhovit i mlad. Jednostavno, nosio je sa sobom jednu harizmu velikog glumca.
Da li je i vas njegov odlazak pogodio?
- Istina. Videli smo se posle tog filma samo još jednom. Nadala sam da će pobediti bolest i verovala sam da ću ga opet sresti. Samo smo se, zapravo, jednom kratko čuli telefonom.
Žarko i Ksenija na početku karijere
Hoćemo li vas videti uskoro u Beogradu?
- Nadam se da ćemo gostovati s "Gavelom". Volim Beograd. Divan grad i predivni ljudi.