FAMOZNO: BRESKVICA RAZDORA 2
Zato što koji god populizam da prevlada, uvek pobeđuje populizam A. Što ćemo, nadam se, pokazati. Ako se - najčešće pukim slučajem - dogodi da se u Srbiji pojavi politička snaga rešena da populistički/kolektivistički model narodne države kolektivnih nacionalnih Srba svih i svuda zameni modelom države ličnih sloboda, inicijativa i interesa, onda srbski populizmi - da ne kažem baš hepatitisi - kako onaj iz prigradskih naselja, tako i onaj iz Slavskog Pojasa, udruženim snagama smrse konce centralnoj ličnosti reformske politike.
To smo gledali takoreći juče u istorijskim razmerama. Nakon strmopizda Ćosićevog hepatitisa A - čiji je Milošević bio samo simptom - na histeričnu scenu je stupio Đinđić i sa otprilike 51% kapaciteta svoje stranke, DS-a (ostatak su bile Ćosićeve trice), i jedva natpolovičnom većinom u „prvoj demokratskoj“ vladi i započeo reforme - koje bi možda uspele da se snage građanskog hepatitisa B nisu udružile sa kriminalcima, dilerima kokaina, i zaustavile reforme tako što su streljale Đinđića.
Onda je nastupilo Koštunično i Tadićevo carstvije hepatitisa B. Koje je bilo dvostruka karikatura: karikatura populizma i karikatura demokratije. Bilo je u populističkom smislu smehotresno gledati Koštunicu kako cupka pred Cecom Ražnatović na opštenarodnom dočeku Nove godine pred Skupštinom, još je bilo smehotresnije gledati ga kako kliče: „Ko ne razume Guču, taj ne razume Srbiju“, takođe je bilo smehotresno gledati Tadića kako mazi krave i šprica kokoške, ali su daleko od smehotresnosti bile sledeće stvari: zaustavljanje istrage o političkoj pozadini atentata na Đinđića, stvaranje kulta ratnih zločinaca, pretvaranje pravosuđa u sud njihovih partija i demoliranje Beograda s ciljem da Koštunica „odahne“ sa narodom.
Pisac hoće da kaže da napred pomenuti tandem nije imao „široku bazu“, da je gledao na sirotinju raju s beogradskih visina, tako da je na scenu ubrzo stupio evropeizovani i reformisani Visoki hepatitis A. Ovo utuvite zasvagda: populizam uvek teži bržem, jačem, boljem.
Vratimo se mi na početak: na aksiom da se protiv populizma ne može boriti populizmom. Ali, budući da „mi možemo i ono što ne možemo, višemesečni protesti - koji se lako mogu pretvoriti u višegodišnje - krenuli su putem populizma.
Kao i Visoki populizam, i protestni populizam se okrenuo političkoj filozofiji „ko nije s nama, taj je protiv nas“, i to ne toliko u redovima protestne studentarije, koliko među „davačima podrške“ - od kojih neke viđenije pamtim kad su davali podršku Miloševiću - koji su svaku primedbu, svaku kritiku studentskoprotestnih poslova i dana stali oglašavati kao izdaju, prodaju itd.
Nije prošlo mnogo vremena, počelo je referendumsko izjašnjavanje - mnogo duže od onog Koštuničinog lopovskog, ustavotvornog - sa samo jednim pitanjem: „Kako gledate na proteste širom Srbije?“ I tako mic po mic dođosmo i do Breskvice. Ali nema više karaktera. Nastavak u sutrašnjem broju.