"Psiho" je vrhunski i 65 godina kasnije: Nikola Popević o čuvenom filmu i Hičkoku koji od gledaoca nije skrivano skoro ništa
Možda prečesto pišem o strašnim filmovima. Još jednom i onda ću možda preći na lakše teme. Ali morao sam, evo zašto. Kao kompenzaciju za čitaoce koji nisu oduševljeni strašnim filmovima, nudim jednu ekskluzivu. RTS priprema ciklus Alfreda Hičkoka, jednog od najznačajnijih režisera u filmskoj umetnosti, čije se ime vezuje za napetost, uzbuđenje, pa i stravu. U okviru ciklusa biće predstavljen njegov stvaralački period kada je u Americi radio za "Paramaunt" i "Juniversal", dakle daleko od toga da će biti kompletan, ali će obuhvatiti najslavnije filmove - "Konopac", "Ptice", "Vrtoglavicu", "Prozor u dvorište", "Sever-severozapad", "Psiho"...
Tokom pripreme ciklusa reprizirao sam po ko zna koji put verovatno najuticajnije Hičkokovo delo "Psiho". Ne verujem da postoji filmofil stariji od, recimo, 25 godina, a da nije gledao "Psiha", te se ne bih bavio činjenicama vezanim za ovo remek-delo. Na internetu postoji ogroman broj raznoraznih materijala i svako je slobodan proučiti ih. Jednostavnost u načinu kako je ova priča ispričana, a s druge strane jedinstvena dubina likova, naročito kultnog negativca Normana Bejtsa, onemogućila je besmislena analiziranja i izmišljanje nečega čega u filmu nema, što je čest problem sa ulaženjem u detalje modernih filmova, ne baš "pametnih" koliko bi njihovi autori želeli. Hičkok vodi priču na tada jedinstven, ali ipak vrlo jednosmeran način, sve se događa u nekoliko dana i od gledaoca nije skrivano skoro ništa. Za 1960. godinu bilo je šokantno to što je lik za koji je većina mislila da je glavni, Merion Krejn, naprasno ubijen u legendarnoj sceni pod tušem, negde na pola filma. Istraga potom ide svojim tokom, film menja ton i prati više likova, dok su u prvom delu značajna samo dva. Ali Hičkok ne bi bio majstor kakav jeste da nije sakrio jedan "detaljčić", identitet ubice. Zanimljivo je da taj zapanjujući obrt i dan-danas deluje napeto i uzbudljivo, uprkos tome koliko je poznat. Gledalac može iznova uživati u majstorstvu režije, fotografije, zvukova, muzike i rasvete, koliko je sve to majstorski odrađeno, uklopljeno bez trunke viškova ili manjkova, koliko je tu posvećeno pažnje i unetih detalja.
Naravno, i sada pleni vrhunska glumačka igra Dženet Li i Entonija Perkinsa, njihovih najvažnijih uloga u karijeri. Detalji su izvrsni, od Merioninog smeškanja kada razmišlja o tome kako će njen šef i napadni klijent razgovarati kad shvate da im je ukrala novac, pa do premišljanja koje je dovede do odluke da se ipak vrati i prizna delo. Ključna scena u filmu suštinski je razgovor Merion i Normana, kada joj on servira večeru u kancelariji jer "majka" ne želi nepoznatu ženu u kući. Koliko je tu naznaka da Norman, isprva simpatičan i srdačan, zapravo u sebi nosi nešto veoma mračno! Ali Merion, preokupirana svojim problemima i moralnom dilemom da li treba istrajati u krađi i upustiti se u brak za koji njen partner nije toliko zainteresovan koliko ona... Ta reklo bi se, jedna od najvažnijih odluka u čovekovom životu, izbor partnera, pogotovo u okolnostima gde je i zločin počinjen impulsivno, biva potpuno samlevena pred potpuno neočekivanom pretnjom. Isto tako impulsivno, Norman će počiniti ubistvo iz zdravom čoveku nedokučivih razloga. I zato se svi ponašaju kako bi se običan čovek, upleten u želje svakodnevice, ponašao i razmišljao. Svi traže jednako i Merion i novac, jer im on deluje kao jedini motiv. A majstor Hičkok baš akcentuje to da Normanu ništa neobično nije bilo, te se novca otarasio zajedno s lešom i kolima. Njegovi motivi nisu obični.
A tu je i jednako slavan kraj, gde je Norman potpuno obuzet likom pokojne majke i u unutrašnjem monologu ubeđuje sebe da će nekako izbeći kaznu jer se "ona" ne oseća krivom. Norman Bejts ostaje jedna od najstrašnijih filmskih pretnji, čovek koji sam nije svestan šta je, vođen nedokučivim impulsima, vreba dok se mi ostali bavimo novcem, brakom i ostalim "običnim" velikim stvarima.