GOSPODO EVROPARLAMENTARCI, POČISTITE PRVO U SVOM DVORIŠTU! Skoknite do Pariza, očitajte lekciju policiji i premijeru: U Srbiji vaša intervencija može da sačeka
Ovo su proste i lako proverljive činjenice: od Strazbura do Pariza ima 338 kilometara, i putuje se vozom - reklame kažu „brzo i udobno“ – dva sata, a karta košta 40 evra.
Strazbur, gde je sedište Evropskog parlamenta, i Beograd, udaljeni su međusobno 1.311 kilometara, i kad se ide autom, uz poštovanje saobraćajnih propisa, vožnja traje nekih deset minuta manje od 13 sati.
Zato, gospodo, gospođe i gospođice evroparlamentarci koji ste ovih dana tupili zube pričom o „brutalnosti srpske policije“ i pozivali na oštre sankcije i energičnu akciju, oposlite to što imate u svom dvorištu!
Regulišite prvo ponašanje policije u suzbijanju uličnih blokada u Parizu. Za jedno prepodne možete da otputujute kod novog francuskog premijera, da mu očitate lekciju, i da se vratite na ručak u „La Fignette“, „Zehnerglock“, ili gde već trošite svoje ogromne plate…
Jer, svetske agencije javljaju da je francuska policija suzavcem rasterala demontrante koji su pokušali upad na parisku železničku stanicu "Gar du Nord", najposećeniju u Evropi, emituju snimke na kojima oklopljeni policajci pendreče novinare (i nikome se prethodno ne legitimišu!), prska suzavcem bicikliste koji su „samo došli da vide šta se dešava…" stižu vesti da je francusko Ministarstvo unurašnjih poslova naložilo upotrebu vodenih topova, da je do 13 časova širom zemlje uhapšeno 295 učesnika protesta, da je 80.000 policajaca izvedeno na ulice, i tako redom…
U poređenju sa energičnim akcijama francuske policije koja je još sinoć poručila da nikome neće dozvoliti blokade, policija u srpskim gradovima sa građanima igra „jelečkinje-barjačkinje“, pa kod nas intervencija evroparlamentaraca može da sačeka.
Tako stoje stvari sa njima…
A što se naših blokadera tiče, zanimljivo je nekoliko momenata.
Od danas, priče o brutalnosti srpske policije neće piti vodu ni kod najneobaveštenijih. Toga su svesni i Šolakovi mediji, pa Nova, na primer, ima više vesti o nemirima u Nepalu (gde se, inače odvija „obojena revolucija“ po srpskom receptu) nego iz Pariza.
Posle scena razbijanja blokada u glavnom gradu Francuske, zemlje čiji je moto „liberté, égalité, fraternité“ (sloboda, jednakost, pravda), očigledni su bezobrazluk i drskost onih koji su kod nas blokirali policijske stanice i sudove tražeći da budu „pušteni svi uhapšeni“!
Neka sad neko dođe u dnevnik N1 da priča kako je samo nosio dršku za metlu pa ga je policijac udario pendrekom, i neka se sada javi neka od onih poslanica što su otimale štit policajcu da čujemo kako zvuči na francuskom „Ne možeš mi ništa, imam imunitet“!
Koliko juče onaj Vladimir Štimac tvitovao je kako treba pozvati u Srbiju studente iz Evrope, da pomognu u blokadama (toliko je i tako on uspeo da smisli). Mi imamo drugi predlog: da o trošku države u Pariz uputimo Gorana Ješića, Barčulova, pa Srđana Milivojevića... Da pomognu francuskim blokaderima. (Jovu Bakića ne vredi slati, on bi pobegao još u Zemunu.)
Šalu na stranu, ono što se dešava na ulicama francuskih gradova nekada se nazivalo „nemilim scenama“. Ranije, naime, nikome nije bilo drago nije da vidi nasilje. Ali, očigledno je da država energično mora da suzbija svaki pokušaj svog podrivanja i paralize.
Koliko energično, vidimo na primerima postupanja policije u Parizu, prestonici države koja se smatra etalonom demokratije i zaštite ljudskih prava.
Činjenica da se Francuskoj oprašta i toleriše mnogo više nego Srbiji, ni sa demokratijom ni sa ljudskim pravima nema veze.
Reč je o dvostrukim standardima i politikantstvu.
Navikli smo na takav tretman onih koji nas sapliću i koji nas mrze. Ali nećemo i ne možemo da pristanemo na blokadu Srbije.
Sada je svima jasno kako se protiv toga efikasno bori. Ima načina, i ima snage.
Da ne bude nesporazuma…