"Sam Spejd je čovek sa senkama, a ja volim takve uloge" Klajv Oven o ulozi jednog od najpoznatijih detektiva književnosti i filma
Legendarnog britanskog glumca Klajva Ovena, nagrađenog Zlatnim globusom i nominovanog za Oskara, ove jeseni gledamo u projektu koji je privukao pažnju publike širom sveta – seriji "Gospodin Spajd" (Monsieur Spade), koju pratimo petkom u 22.00 na kanalu Epic Drama (dve epizode). U ulozi detektiva Sema Spejda, proslavljenog junaka romana Malteški soko Dašijela Hameta, Oven donosi novo tumačenje jednog od najpoznatijih detektiva književnosti i filma. U razgovoru za Kurir, Oven govori o izazovima igranja lika koji je obeležio čitav jedan žanr i priseća se uspomena sa snimanja kultnog filma “Grad greha” (Sin City).
Kako je izgledalo prihvatiti ulogu Sama Spejda – čoveka čiji je lik već upisan u istoriju književnosti i filma?
– Kada vam ponude da igrate Sema Spejda, prvi osećaj je: „Kako da mu priđem a da ne ponavljam ono što je već viđeno?“ Znamo verziju Hamfrija Bogarta, koja je neponovljiva. Ali ono što serija Gospodin Spajd donosi jeste nova perspektiva – Spejd u penziji, 1963. godine, daleko od San Franciska, u mirnom francuskom mestu. Meni je to dalo slobodu da ga istražim kao čoveka koji je ostario, ali čije senke i dalje vrebaju. Spejd u ovoj fazi života ima ožiljke i ti ožiljci ga čine čovekom od krvi i mesa.
Serija počinje jezivim zločinom – ubistvom sestara u lokalnom manastiru. Koliko je teško balansirati između klasične detektivske priče i modernog trilera?
– Ono što me je privuklo jeste upravo taj balans. U Gospodinu Spajdu nema brzih montaža i instant rešenja, već polako gradimo atmosferu. Ubistva sestara nisu samo zločin koji treba rešiti, već i metafora – mirno mesto u kojem isplivavaju najmračnije tajne. Publika voli kad se od nje traži strpljenje, jer tada nagrada na kraju postaje veća.
Jedna od zanimljivih tema je i dete za koje se veruje da ima mistične moći. Kako ste videli taj spoj klasičnog noara i gotovo natprirodnih elemenata?
– Mislim da je to savršen potez. Hametov svet je uvek bio ispunjen sumnjom, moralnim sivilima. Kada u tu atmosferu unesete nešto mistično, sve dobija novu dimenziju. To nije fantazija u klasičnom smislu, već više pitanje: šta ako postoje stvari koje ne možemo da objasnimo? Spejd je racionalan čovek, ali je i dovoljno pametan da zna da život nije crn ili beo.
Kako je bilo snimati u Francuskoj, u malim gradovima koji su gotovo netaknuti od 1960-ih?
– Bilo je čarobno. Bouzol i slična mesta deluju kao da je vreme stalo. Kamere hvataju kaldrmu, stare kuće, lica ljudi – i to je odmah atmosfera koju ne možete da lažirate. Snimanje u takvom okruženju mi je pomoglo da osetim kako bi Spejd zaista živeo u penziji. Francuska ima tu mešavinu lepote i melanholije koja je savršeno odgovarala priči.
Često ste birali uloge junaka sa senkama – od “Bliskosti”, preko “Gosford Parka” i “Grada Greha”. Da li vas posebno privlače likovi snažnih unutrašnjih kontrasta?
– Apsolutno. Uvek me zanimaju ljudi koji nisu monotoni. Junaci bez mana brzo postaju dosadni. Kod Spejda, kao i kod mnogih mojih ranijih likova, interesantno je to unutrašnje klatno – čas je heroj, čas sebični oportunista. To je ljudsko. A ljudskost je ono što publiku vezuje za lik.
U poređenju sa svojim ranijim ulogama, kako biste opisali iskustvo rada na Gospodinu Spajdu?
– Ova serija mi je donela priliku da se vratim sporijem, atmosferičnijem načinu pripovedanja. Ovde je sve u detalju – pogledu, tišini, senci na zidu. To je drugačije od tempa velikih blokbastera, ali meni vrlo dragoceno. Mislim da smo uspeli da stvorimo seriju koja nije samo detektivska priča, već i razmišljanje o starosti, prošlosti i tome kako nas naše odluke oblikuju.
Spomenuli smo film “Grad greh”. Kakve uspomene vas vežu za ovaj kultni naslov noar žanra?
– To je bilo neverovatno iskustvo. Jedan od prvih velikih filmova snimanih u potpunosti na zelenom ekranu. Zamislite da stojite u praznoj prostoriji i da treba da glumite scenu sa kulisama koje postoje samo u glavi reditelja. Bio je to pravi test poverenja i mašte. Kada sam prvi put video gotov film, ostao sam fasciniran – izgledalo je kao da smo zakoračili u strip. Ta vizuelna inovacija za mene je bila škola koliko je film zapravo timska umetnost.
Da li mislite da je danas teži ili lakši posao biti glumac, s obzirom na to koliko su se televizija i film promenili?
– Danas je drugačije, ali ne i lakše. Sa jedne strane, strining platforme otvaraju ogroman broj prilika. Serije poput ove nekada ne bi imale šansu da nađu publiku. Sada možete snimati nešto što je mešavina noara, istorijske drame i misterije – i ljudi će to gledati širom sveta. Sa druge strane, konkurencija je ogromna, a pažnja publike kratka. Morate odmah da ponudite nešto posebno. To je izazov, ali i prilika.
Striming platforme su donele ogroman broj novih serija i filmova. Da li mislite da je to unapredilo kvalitet televizije ili ga ugrozilo kvantitetom?
– Kao i sve u životu – ima dobre i loše strane. S jedne strane, nikada nije bilo više prostora za različite priče, više prilika za glumce i reditelje. Ali istovremeno, količina je ogromna i ponekad vredna dela ostanu neprimećena. Ja verujem da publika na kraju prepoznaje kvalitet. Striming je promenio ritam, ali prava umetnost uvek pronađe put.
Nikola Drazović