LAĐA FRANCUSKA: Srbi planirali redovnu brodsku liniju od Beograda do Marselja
Da li je Beogradu bila potrebna direktna brodska veza s Marseljom?
Knjaz Miloš je bio ubeđen da jeste. I bio je spreman da plati za to. Između ostalog, kompaniji koja mu je obećala redovnu brodsku liniju između srpske prestonice i francuske luke dao je tridesetogodišnju koncesiju na rudnik bakra u Majdanpeku!
Tako se kod nas vodila politika. I državna ekonomija.
Ali pođimo redom...
Ugovorom o miru potpisanim u Parizu u martu 1856. završen je trogodišnji Krimski rat između Rusije s jedne, i Francuske, Velike Britanije, Turske i italijanske kraljevine Pijemont s druge strane. Između ostalog, Crno more je proglašeno za neutralnu teritoriju, a Dunav je otvoren za plovidbu svim zainteresovanim državama. Ovo poslednje odlučilo je da iskoristi preduzimljivo francusko trgovačko društvo „Matis, Manjan, Paro i kompanija“. Samo tri meseca nakon potpisivanja pariskog ugovora, u junu 1856, pod komandom Manjana, morski brod „Lion“ zaputio se iz Crnog mora uz Dunav ka Beogradu da bi ispitao mogućnost i isplativost plovidbe i da bi društvo eventualno tražilo od Srbije koncesiju za brodsku liniju.
Virovi i grebeni
Za plovidbu kroz Đerdap tada je, i kasnije, sve do izgradnje hidroelektrane, koja je podigla nivo vode i prekrila oštre stene, bio potreban locman, ili po turskom dumendžija, brodski pilot koji je dobro znao sve dunavske virove i grebene. Sredinom 19. veka svi oni su bili zaposleni u austrijskom parobrodskom društvu, a Austrijanci su odbili da ih iznajme „Lionu“. I sami zainteresovani za koncesiju, hteli su da suzbiju konkurenciju u startu. Tako je Manjan bio prinuđen da se upusti u plovidbu kroz nepoznato, pa je naredio posadi da neprestano meri dubinu vode na pramcu. Putovali su danima, i u Beograd srećno stigli 20. jula, „imajući na počesnom mestu, dok je pored grada plovio, zastavu tursku, koja je odmah srpskoj mesto ustupila, čim je parobrod grad obišao“, kako su pisale ondašnje novine.
Svečanost
Hroničar starog Beograda Branislav Nušić zabeležio je: „Dolazak prvog francuskog broda pod Beograd bio je čitava svečanost. Masa sveta iskupila se i bila na obali. Čim je došao pod grad, sa broda je ispaljen dvadeset i jedan pozdravni topovski metak, na šta su odgovorili i Turci s grada i Srbi iz varoši. Svetu je bilo slobodno razgledati brod, i to se išlo kao na čudo.
Sutradan je posetio brod i sam knez, pa i paša. Knez (Miloš Obrenović, prim. M. P.) došao je s kneginjom i dočekan je na brodu vrlo svečano, a francuski mornari sa lađe podneli su kneginji i jedan bogat buket cveća branog duž dunavske obale.“
Četiri dana kasnije „Lion“ je nastavio svoju misiju provere plovnih pravaca - krenuo je uzvodno Savom. Kao znak dobre Miloševe volje, Manjanu je kao tumač dodeljen novopečeni činovnik pri Ministarstvu unutrašnjih poslova Jovan Ristić, potonji naš izaslanik u Carigradu, predsednik vlade i namesnik maloletnom kralju Milanu, jedan od naših najistaknutijih državnika 19. veka.
Sve do Šapca, narod je francuski brod dočekivao mahanjem sa obale i glasnim pozdravima. U ovom gradu, odakle se praktično nastavljalo tursko carstvo u Bosni, Ristić se iskrcao, a Manjan je sam nastavio put, i stigao do Bosanskog Broda. Dalje se nije moglo. Zbog avgustovskih vrućina i suše, vodostaj je bio toliko nizak da „Lion“ sada nije mogao ni da se vrati, pa je Manjan s posadom mesec dana ostao nasukan.
Nušić slikovito opisuje te dane: „Kapetan Manjan je svaki drugi ili treći dan izlazio u obližnja sela te nabavljao hranu za posadu sa broda. Tako jednoga dana pođe on sa jednim mornarom, ali ih presretnu pet hajduka, muslimana, i opljačkaju im sav novac i satove. No, kapetan Manjan ne bude lenj, već se vrati na brod i diže celu svoju posadu (petnaest ljudi), pa krenu u poteru za hajducima i kada ih stigne, razvije junačku borbu koja je trajala dva puna sata. Najzad, razbije i pobedi hajduke, otme im novac, a živote im oprosti.“
Nizak vodostaj
Austrijska štampa je nastojala da na svaki način minira njihovu misiju: izmišljani su sukobi posade s lokalnim stanovništvom, javljano je da se brod zbog žege „rasušio“ i da nikad neće moći da nastavi plovidbu, a onda je plasirana i vest da je baš „Lion“ u Krimskom ratu Rusima doturao topove i municiju kojim su rušena turska utvrđenja.
Krajem septembra Sava je porasla i Manjan je brod vratio u Beograd. Tu je, ukotvljen na Adi Ciganliji, prezimio, a u proleće 1857. niz Dunav otplovio u Crno more, noseći - kao u inat Austrijancima - topove koje su Turci iz beogradske tvrđave vraćali u Carigrad.
Krajem te godine i cele 1858. vođeni su pregovori između naše države i francuskog društva „Matis, Manjan, Paro i kompanija“ o parobrodskoj liniji koja će povezati Beograd s Marseljom.
A onda je, u međuvremenu, ulog podignut...
Ministarstvo finansija ondašnje Kneževine Srbije formiralo je komisiju da ustanovi zbog čega je rudnik bakra i gvožđa u Majdanpeku u prethodnih deset godina (1849-1858) poslovao s tolikim gubicima. Brzo je zaključeno da se rudnikom loše rukovodilo, te je predloženo da se rudnik proda ili da u zakup privatnim licima. Ovaj predlog usvojila je i Narodna skupština. Budući da ono malo domaćih bogataša nije htelo da ulazi u poslove u kojima do tada nisu imali nikakvog iskustva, ostalo je da se Majdanpek ponudi strancima.
Ponuda je oglašena u evropskim listovima i dosta brzo iz Bača i Pariza stigli su glasovi da ima zainteresovanih za ulaganja. Na kraju je ispalo da je Manjanovo trgovačko društvo kandidat za koncesiju s najviše šansi.
Birokratija
Što zbog poslovične sporosti birokratije, a što zbog sumnjičavosti našeg ministra finansija Teodora Herveza, potpisivanje ugovora s Francuzima se oteglo, i ko zna šta bi bilo da se knjaz Miloš nije ljutnuo i poslao depešu iz Kragujevca: „Danas oću da mi odgovorite jeste li svršili sa kapetanom Manjanom. To je moglo odma biti da niste kojekakve usijane glave slušali. Zdrav sam. Miloš Obrenović.“
Francuzi su dobili tridesetogodišnju koncesiju na rudnik u Majdanpeku i na brodsku liniju Beograd-Marselj. Oni su se, sa svoje strane, obavezali da sa šest brodova održavaju redovan saobraćaj između ovih luka.
Ispostavilo se da se Srbija nije mnogo usrećila s kapetanom „Liona“ i njegovim trgovačkim društvom. Prepisujemo: „U toku narednih sedam godina za rudare i žitelje varoši Majdanpek počinju teški dani. Ostali su bez posla i sredstava za život, prinuđeni su bili da žive od brašna koje im je Praviteljstvo (srpska vlada, prim. M. P.) obezbeđivalo.“
Francuzi, naime, nisu bili zainteresovani za kopanje rude. Topionice gvožđa i bakra nekoliko puta su za kratko počinjale rad i gasile se. Mnogo brži način da zarade pare videli su u preprodaji koncesionarskih prava. A dok su to pokušavali da završe (na kraju nisu uspeli), neštedimice su sekli šume i prodavali drvnu građu.
Posle nekoliko produženja i dopuna ugovora, žalbi, tužbi i prigovora, rudnik u Majdanpeku u proleće 1866. vraćen je državi Srbiji.
A brodovi za Francusku?
Prvog dana januara 1860. godine objavljen je poziv za upis akcija Francusko-srpskog društva za plovidbu, čija je kancelarija otvorena kod današnjeg Narodnog pozorišta. Da podstakne ulagače, knez Mihailo, koji je u međuvremenu zamenio oca na prestolu, upisao je 200 akcija.
Osmoga aprila 1861. godine ovo je društvo otpočelo plovidbu na Savi i Dunavu - jedan brod se otisnuo ka Carigradu. Ni drugi, nekoliko meseci kasnije, nije stigao dalje.
I to bi bilo sve.
Nikada niko u istoriji putničkim brodom bez presedanja nije stigao iz Beograda u Marselj.
Momčilo Petrović