POSLEDNJI RAT: Vreme kad Srbin nije rado išao u vojnike (FOTO)
Dve su se naoružane grupe u sivomaslinastim uniformama dovikivale preko utrine ugrejane suncem, a između njih je stajao čovek, sam sa svojom kratkom senkom. Posle izvesnog vremena prišao je jednoj strani, a kad se graja pojačala, neodlučno, kao da se otkida, iskoračio je opet na čistinu, i priključio se drugoj vrsti. Da im gnev nije izobličio lica prljava od znoja i prašine, ovi muškarci mogli su da budu i učesnici u nekakvoj dečjoj igri.
Nepuna četiri dana ranije, u noći između 16. i 17. septembra te 1991. godine, mobilisali su ih u Gornjem Milanovcu i potrpali u autobuse. Bez lekarskog pregleda: i zdrave, i bolesne. Rečeno im je da idu na Peštersku visoravan, ali su ih istovarili između Šida i Tovarnika. U spiskove oficira JNA zavedeni su kao „dobrovoljci koji će čistiti zaostale džepove otpora kad Vukovar padne“. Kad su 20. septembra odbili da nastave put kroz Tovarnik pun hrvatskih vojnika, oficiri su im rekli da su „izdajnici“ i „kukavice“.
Većina rezervista tada je odlučila da se vrati u Gornji Milanovac. Oni koji su rešili da ostanu, sa oficirima su se izdvojili na drugoj strani poljane. Miroslav Milenković, porodični čovek srednjih godina, nije mogao da se odluči između „patriota“ i „izdajnika“: prilazio je jednima, pa drugima, i na kraju te „jelečkinje - barjačkinje“ okončao tu, između dva stroja, pucajući iz puške sebi u glavu.
Tri dana kasnije, na istom mestu, jedan drugi rezervista, V. Ž. iz Valjeva, nije imao nedoumice u vezi s tim šta treba da uradi. Ali prisetimo se onog vremena...
Politički haos
U septembru 1991. godine Slovenija i Hrvatska već su bile proglasile nezavisnost. JNA je bila u rasulu, samo što je to odbijala da shvati: kasarne su joj u Hrvatskoj bile opkoljene, a ljudi u njima, oficiri i vojnici, negde i oficirske porodice, na ivici smrti; komandi vojske, s ministrom odbrane Veljkom Kadijevićem na čelu, ruke su vezane Ustavom, koji joj nalaže da sluša Predsedništvo SFRJ, ali SFRJ se raspala, a onim što je ostalo od Predsedništva upravlja Slobodan Milošević. On, svojevremeno, nije dozvolio Kadijeviću da potpuno okupira Sloveniju, i sada, u septembru 1991, odbija proglašenje ratnog stanja i opštu mobilizaciju. Milošević, takođe, odbija da jasno saopšti ratne ciljeve, već se uporno drži fraze da „branimo Jugoslaviju“. Ali srpski nacionalizam nekih stranaka, Akademije nauka, Crkve... taj je cilj već u začetku obezvredio.
Lider vrlo uticajne Srpske radikalne stranke Vojislav Šešelj u Skupštini traži da se vojska povuče na „zapadnu granicu srpske države“, na liniju Karlobag-Ogulin-Karlovac-Virovitica, i ako treba, da se bombarduje Zagreb; dva pukovnika na VMA štrajkuju glađu zahtevajući da se s vojničkih kapa skine petokraka; stranačke paravojske dobijaju „državno“ oružje, a zvezda Željka Ražnatovića Arkana već sija punim sjajem; u listu Borba izlazi čitulja podoficiru poginulom „zbog greške u komandovanju kod Tovarnika“, pošto su Novosti odbile da je objave.
U takvom haosu odziv na delimičnu mobilizaciju je poražavajući: zvanični podaci priznaju da se u Srbiji u kasarne javlja tek svaki drugi pozvani, a u Beogradu - svaki sedmi. Vojni obveznici, muškarci starosti između 18 i 45 godina, ne noćivaju kod svojih kuća, izbegavaju učestale racije i legitimisanje na ulicama; roditelji kroz odškrinuta vrata pozivarima lažu da je traženi „već na ratištu“ u nekoj od paravojski... a oni slabijih živaca, ili jednostavno pesimističniji, beže u inostranstvo, često i bez pasoša. Opštinski sekretarijati za narodnu odbranu uzvraćaju upornošću, dolascima u sitne sate, ili čak trikovima, kao što je preoblačenje pozivara u smetlare i odžačare, ili angažovanje devojaka da svojom bezazlenom pojavom uspavaju opreznost traženog i navedu ga da otvori vrata.
Ratna kampanja
Novine, a pogotovo državna televizija, vode ratnu kampanju, dok političari - kao u svim vremenima pre i posle toga, do dana današnjeg - grme o patriotizmu. Narodni poslanik Dragoslav Aleksić iz SPS zahteva energično „suzbijanje defetizma“, prvo političkim merama, a posle, ako treba, traži „zatvaranje, a ako treba, i streljanje. Jer, ako mi ne streljamo njih, oni će nas!“ A Ljuba Novaković iz Bačke Palanke, isto espeesovac, sa skupštinske govornice poručuje: „Onaj ko radi protiv građana Srbije i šire, Krajine i srpskog naroda, mora biti kraći za glavu!“
Novosti od 24. septembra pišu: „Nezadovoljstva i bunta među mobilisanim obveznicima ovih dana bilo je i u Požegi i Arilju. U Požegi rezervisti su pucali, a ima indicija da su pojedinci koji su napustili jedinice sa sobom poneli i oružje. Pucnjave je bilo i u Arilju kad je grupa rezervista upala u kancelarije Skupštine opštine, koje je pucanjem iz pištolja branio sekretar SO.“
U javnosti se sve češće govori o haosu na ratištu, nesposobnim starešinama i neredovnom snabdevanju. Posle pogibije petorice Kragujevčana kod Tovarnika i ranjavanja desetine njih, „zbog veoma loše organizacije, potpunog haosa u komandovanju i kretanju tenkovskih i artiljerijskih kolona“, jedinica se rasula i gotovo svi vratili su se u Šumadiju.
Krajem septembra te haotične 1991. godine dva aviona ratnog vazduhoplovstva JNA greškom su bombardovala srpske položaje u Opatovcu kod Vukovara (i pominjanog Tovarnika). Poginula su petorica vojnika, a više desetina njih teško je ranjeno.
Vest o ovome saopštena je tek posle jedanaest meseci...
Oklopni transporter
Ali desilo se nešto što je bilo nemoguće sakriti. Malo posle pola devet ujutro 23. septembra 1991. na petlji kod beogradske Gazele, s auto-puta iz pravca Zagreba, polako se spuštao zeleni oklopni transporter. Reč je oklopljenom guseničaru, namenjenom prevozu pešadije pod vatrom, nimalo bezopasnom - na kupoli nosi mitraljez.
Uz klepet gusenica, sporo je uhvatio pravac u Sarajevskoj i uputio se ka centru Beograda. Takav prizor na beogradskim ulicama nije bio retkost - prethodne noći oko tri ujutru iz Beograda je „na zapad“ otišla kolona od 200 kamiona, transportera i drugih vozila, pa usamljeni „tenk“, kako su ga svedoci docnije opisivali, nije privlačio pažnju sve dok se nije popeo na trotoar i jednom gusenicom pregazio prvo „zastavu 101“ skopske, a odmah zatim i „mercedes“ beogradske registracije.
Vozač iza oklopa se nije video, ali je bilo jasno da zna šta radi: zaustavio je vozilo, vratio ga unazad na kolovoz, a zatim dodao gas i nastavio ka Nemanjinoj, gde je na uglu zavio ka Slaviji.
Uredno, po propisima, usamljeni transporter napravio je krug oko Slavije i ne obazirući se na semafore nastavio ka Terazijama. Odatle je skrenuo na plato pred Saveznom skupštinom i tu stao. Vozač je ugasio motor i izašao.
Samo nekoliko minuta kasnije pristigli su vojni policajci i odveli ga, a jedan od njih odvezao je oteto vojno vozilo.
Službeno saopštenje bilo je šturo: „Rezervista V. Ž. u trenutku nervnog rastrojstva ukrao je transporter u Šidu i dovezao se u Beograd.“
Ni posle se o ovome nije mnogo pisalo. Tek u fusnoti jednog pregleda događaja iz januara 1992. godine (tada se protiv odlaska na front pobunila cela istočna Srbija, a vlasti su mobilizaciju pravdale „činjenicom“ da 10.000 Kurda čeka na bugarskoj granici naređenje za napad na Srbiju!) stoji da je „V. Ž. oslobođen odgovornosti“.
Ali bilo je i drugačijih sudbina.
Šest dana pošto je V. Ž. dovezao „tenk“ u Beograd, major JNA Milan Tepić digao je u vazduh i sebe i skladište oružja u selu Bedeniku kraj Bjelovara koje su Hrvati napadali.
U smrt je zajedno s njim, svesno, odbivši naređenje da se s drugima povuče na bezbednu udaljenost, otišao vojnik na odsluženju vojnog roka Stojadin Mirković. On je iz oklopnog transportera pucao na napadače sve dok nije bio pogođen protivoklopnim projektilom.
Momčilo Petrović