FAMOZNO: NIZBRDICA
Gospođa Dijana Hrka, majka mladića poginulog u obrušavanju nadstrešnice, započela je štrajk glađu do ispunjenja zahteva, podastrla je uslove Visokom Carstviju, a to su: 1. saslušavanje i pritvaranje svih osoba osumnjičenih za pad nadstrešnice, 2. puštanje iz apsa protivpravno pritvorenih studenata i 3. raspisivanje izbora.
Taj štajk je povelika nezgodacija za Visoki Režim, i to iz sledećih razloga: Dijana Hrka nije politička ličnost i posredna je žrtva urušavanja nadstrešnice. Bilo je dibidus predvidivo da će opozicija serbska pokušati da se „ugradi“ u štrajk, pak je u tom smislu poslednji u beskonačnom nizu predsednika DS Srđan Milivojević došao pred Ćacilend da Dijani Hrki „da podršku“, što me je podsetilo na slučaj štrajka glađu Marinike Tepić od pre dve godine, kad je Mariniki „podršku dao“ Miki Aleksić, uz napomenu da bi i on rado gladovao, ali da mu verska ubeđenja zabranjuju post u svetovne svrhe.
Zamislimo sledeću (nezamislivu) situaciju: Visoko Mesto ispunjava sve zahteve. I šta biva ako bi bilo onako kako se mnogim babama (doskora uključujući i potpisanog) sniva? Da li bi „tenzije“ popustile? Da li bi se kolektivna psihoza smanjila, da li bi se ostvario vlažni san generacija i generacija Srba, Srpkinja i Srpčadi - „bolji život“?
Ne bi. A ako se pitate zašto ne bi, podsetiću vas na u Famoznom često citiranu rečenicu Žozefa de Mestra o kolima koja se prigodom svrgavanja u provaliju nikad ne zaustavljaju na polovini nizbrdice, nego se strmopiždavaju dok se ne olupaju u podnožju.
Raspisivanje (i održavanje) izbora - na šta sam i ja huškao - rezultiralo bi (svejedno ko bi pobedio) standardnom srpskom postizbornošću, što će reći optužbama za krađu, koškanjima, protestancijama, peticijama, jurišima na gradske kuće (vetrenjače) i - budući da se kod nas događaji ciklično ponavljaju - novim štrajkovima glađu.
Srbska nacionalna doktrina - da ne nabrajam njene značajke, da se ne ponavljam, znate ih svi - formatizovana je tako da uvek bude „ovako kako nikad nije bilo“ i da se nasilje - ako (obično silom prilika) nije usmereno na ratove za oslobađanje braće u regionu - premešta u Srbiju, u kojoj se braća (u boljem slučaju) tuku, (a u gorem) međusobno kolju.
Da li napred rečeno znači da proričem građanski rat u severnom Bejrutu? Uopšte ne. Bar ne zasad. A evo i zašto, što reko Blic. Zato što se odluka o građanskom ratu u severnom Bejrutu ne donosi u Beograd, nego Beogradu - kad izbije globalni pičvajz - odluku donose druge prestonice.
Pisac hoće da kaže da sa ovakvim nacionalnim programom, koji je sa kratkim prekidima na snazi od 1844. godine - sa kojim su, nota bene, saglasne sve jebene stranke na histeričnoj političkoj sceni - može biti samo „ovako kako nikad nije bilo“, uz napomenu da će bivati sve gore.
Jedini izlaz iz ove rđave beskonačnosti - čija su vrata (džaba) širom otvorena - bilo bi redefinisanje nacionalnih ciljeva na ustavotvornoj skupštini, posle koje bi se krenulo iz početka. Od tih poslova, naravno, ništa neće biti. Zašto bi bilo? Spasa nama nema, ali boli nas qwrz, propasti nećemo.