FAMOZNO: MATERIJAL OTPORA
Šta, recimo, Prijatelj studenata hoće da kaže sledećom rečenicom: „Sve što se događalo 2000-ih pokazuje da je Đinđić došao na vlast u pogrešno vreme, a njegova greška je bio DOS.
Umesto da je Otpor formirao izbornu listu (u prevodu: da je Đinđić Otporu formirao listu), Đinđić je napravio tu veliki koaliciju s Koštunicom kao kandidatom za predsednika.
Ako već i beogradski parapolitički vrapci znaju da se na vlast dolazi onda kad se može, kad se steknu uslovi i - bez ovog ne ide - kad se pobedi na izborima, ostaje nejasno koje bi to, saglasno prijatelju, bilo „pravo vreme“ da Đinđić dođe na vlast.
Simpatije za Otpor - i savet studentima da se uče na Otporovim greškama - ukazuje da je Prijatelj studenata možda bio otporaš. Moja, međutim, neznatnost je poprilično popreko gledala na Otpor, a vreme i postpetooktobarski otporaški poslovi i dani pokazali su da je bila u pravu.
Možda se skupa s Prijateljem studenata pitate zašto sam popreko gledao na Otpor. Ništa lično. Naprosto zato što je „otpor“ elektrotehnički, a ne politički pojam. Znao je to, naravno, i Đinđić, al’ vremena su bila takva da se Otporu - i paraorganizacijama mnogo sumnjivijim od Otpora - nije moglo gledati u zube.
Čak ni tako, sa sve DOS-om, Otporom i slučajnim prolaznicima, Koštunica - jedini koji je imao šanse protiv Miloševića, i to samo zato što je bio rezervni Milošević - nije „više nego ubedljivo“ pobedio Miloševića. Nije ga štaviše uopšte pobedio - ali to se ne može proveriti,
birački spiskovi su preventivno spaljeni na da dan petog oktobra - trebalo je da bude „drugi krug“, a to što drugog kruga nije bilo, može se zahvaliti Igoru Ivanovu, koji je šestog oktobra sabajle doleteo u Beograd i pozvao Miloševića i Koštunicu na informativni razgovor, prvom rekao: „Ti, marš napolje“, a drugom: „Ti nastavi gde je ovaj stao.“ (Toliko na temu srbske „suverenosti“, „nezavisnosti“ i „neutralnosti“.)
Kolikogod ja popreko gledao na Otpor - koji mi je bio sumnjiv ne samo zbog elektrotehničkog imena nego i zbog prefiksa „narodni“, koji me uvek navodi da se mašim za pištolj - pokret je bio solidno organizovan, hijerarhijski strukturiran i operativan, ali je izgubio svaki smisao istog trenutka kad je objekat odupiranja, Milošević, doživeo strmopizd / uprd u čabar (nepotrebno precrtati).
Otporovo vođstvo - da ne kažem baš „plenum“ - ipak je imalo sluha za politiku, pa se Otpor registrovao kao politička stranka, kao takav izašao na izbore, dobio neku statističku grešku i na kraju završio „usisan“ u Tadićev (čitaj: Ćosićev) DS, što će u prevodu reći da se utopio u površno uglađenu, jefitnom toaletnom vodicom namirisanu politiku, kojoj se nekoliko godina odupirao. Prijatelju studenata toplo preporučujem da našu današnju kolumnu pročita triput zaredom i da izvuče pouku o tome kako funkcioniše analogni srbski Matrix.