STRATEŠKI TOKOVI: Trideset godina Dejtonskog sporazuma
To je zato što je Balkan pre trideset godina dobio jednu od svojih geostrateških konstitucija upravo u Dejtonu, u dalekoj američkoj državi Ohajo, što nije ni prvi, a verovatno ni poslednji put da Balkan svoje geostrateške konstitucije dobija po kongresima i konferencijama po belome svetu. Naša mila Srbijica je dobila nezavisnost na Berlinskom kongresu, potom se na Versajskom proširila u prvu Jugoslaviju, potom je na Jalti monarhistička Jugoslavija prešla u socijalističku, koja se potom raspala u krvavim ratovima 90-ih godina, čiji je upravo Dejtonski sporazum bio (ne)srećan kraj.
Balkanski narodi nisu još uvek očigledno dovoljno zreli da bi samima sebi davali geostrateške konstitucije, ali su pokazali da nisu baš ni toliko ludi da izginu do poslednjeg za tuđe interese, pa su upravo pre trideset godina zaključili da im je pametnije da potpišu mir u Dejtonu, nego da vode rat do istrebljenja.
Put do tog mira nije bio lak i valjalo je da se svako nečega odrekne, pri čemu smo se mi Srbi odricali šakom i kapom, pomalo i čašćavajući kao u kafani, dok su se drugi odricali samo koliko su morali i koliko im je rečeno. Nije nam na tome zameriti jer bi posledice da se nastavio rat u bivšoj Jugoslaviji bile najgore upravo po nas Srbe u diplomatskom smislu (iako smo u vojničkim stvarima oduvek dobro stajali), jer smo čitav raspad Jugoslavije dočekali u snovima i iluzijama, od kojih po pravilu nije moguće napraviti nikakve vajne geostrateške rezultate.
Jer strategija je igra razmišljanja, pripreme i tek potom realizacije, dok smo mi u ratovima 90-ih, malo je reći, bili nepromišljeni misleći da se jede sve što leti i da je dovoljno da se nešto drži čizmom da to konačno i dobijemo, te smo uz gorak ukus u ustima upravo u Dejtonu morali da vraćamo delove onoga što smo vojnički držali.
Pri tome je Milošević tamo pregovarao u naše ime uglavnom sam, u našim „najboljim“ centralističkim tradicijama, dok su druge delegacije bile više orijentisane ka timskom radu, a pri tome su imale i naklonost američkih domaćina, za šta smo opet sami krivi nizom nepromišljenih poteza prilikom raspada Jugoslavije.
Konačno, Dejtonski sporazum nam ipak nije odneo sve, jer je nemoguće sve odneti narodu koji je u ovom delu Balkana najbrojniji i namestio se po glavnim strateškim putevima, ali nam nije ni doneo koliko smo nerealno očekivali. Ni drugima nije doneo maksimum, već svima optimum. Srbi su dobili Republiku Srpsku, Hrvati su dobili status konstitutivnog naroda u BiH, a Bošnjaci su dobili prekid rata i međunarodno priznatu Bosnu i Hercegovinu. Dejton je generalno uspeo jer nije pokušao da briše realnost, već ju je institucionalizovao, te će na Balkanu uvek bolje prolaziti sporazumi koji su proizvod hladne diplomatske racionalnosti, nego bujne mašte ove ili one balkanske ili spoljne strane.
Treba to imati na umu upravo sad dok Balkan usled najnovijih svetskih prestrojavanja čeka svoju narednu geostratešku konstituciju, možda baš u dejtonskoj BiH, u takozvanoj državi Kosovo i u miloj nam Srbijici, koja je trenutno u stanju kontrolisanog haosa iz kojeg će jednom morati da izađe na ovu ili onu stranu, a što neće biti bez sufliranja iz glavnih svetskih geostrateških centara, kad se oni jednom poslože oko važnijih svetskih stvari.
Kada jednom dođe taj trenutak, Dejtonski mirovni sporazum od pre tačno trideset godina može nam biti dragoceno iskustvo što možemo, a što ne.