Dečak pao sa drugog sprata u školi, otac u agoniji: "Bože uzmi sve, samo mi dete sačuvaj"
Teška nezgoda dogodila se 12. decembra u jednoj beogradskoj osnovnoj školi, kada je dete palo sa drugog sprata, nakon čega je sa povredama prevezeno u Univerzitetsku dečju kliniku u Tiršovoj.
Prema informacijama koje je otac dečaka, Filip Marinković poznati barber, podelio na društvenim mrežama, dete se u trenutku nesreće spuštalo niz gelender, izgubilo ravnotežu i palo. Dečak je u trenutku dolaska Hitne pomoći bio svesan, ali nepomičan.
- Dobijam poziv od profesora veronauke, javlja da mi je dete palo. Ostavljam sve u salonu i dolazim do škole. Dete leži nepomično, ali svesno. U 12h dolazi Hitna pomoć, ustanovili smo odmah da ima prelom noge, a za ostalo nismo bili sigurni. Odvoze ga u Tiršovu, ja sa direktorkom škole Milenom sedam u svoj auto i pratim sanitet. Gubim ih i prelazim da vozim suprotnom trakom. U Kneza Miloša kao po običaju haos, kao u špicu... Ženi ne smem ni da javim sta se desilo - napisao je Marinković na svom Fejsbuku.
Srce je tuklo kao nikada u životu, a u glavi je zavladao haos.
- Samo jedno mi je u mislima da stignem do njega, da mu budem blizu, da me vidi. Vozim, a ne znam ni kako sam prošao semafore, kako sam stigao (očekujem saobraćajne kazne) i briga me, kako sam uopšte disao taj dan koji je trajao kao večnost. U Tiršovu ulazim trčeći, pitam, tražim, glas mi drhti, ali se trudim da ostanem sabran.
Konačno je ugledao svoje dete.
- Vidim ga. Leži. Gleda me. Taj pogled, uplašen, ali živ. U tom trenutku sve staje. Samo da je živ. Samo da diše. Lekari rade svoj posao, ja stojim sa strane, molim se u sebi kao nikada do tada. Ne tražim čuda, samo da mi dete bude dobro. U jednom trenutku, dok sedimo u hodniku bolnice, pogled mi pada na direktorku škole, Milenu. Stoji pored mene, ćuti, ali joj suze same teku. Ne pokušava ni da ih sakrije - napisao je otac dečaka i dodao:
- U tim suzama sam video iskrenu brigu, ljudskost i odgovornost. Tada sam shvatio da ovo nije samo naša bol, već trenutak koji pogađa svakog ko ima srce. Te suze su mi značile više nego hiljadu reči – značile su da moje dete nije samo broj, već dete o kome se brine i van kuće. Moj sin, moj jedinac, prošao je kroz iskušenje koje ne bi trebalo da doživi nijedno dete. A ipak, izašao je iz njega živ, svestan i sa verom da će sve biti dobro.
Marinković kaže da će taj dan zauvek nositi u sebi kao zavet.
- Jer dete je svetinja. I nema ničega važnijeg od toga. Koliko si mali pred sudbinom, a opet zahvalan do neba kada shvatiš da te je Bog pogledao.Tog dana sam naučio da se sve u životu može nadoknaditi – i posao, i novac, i vreme... ali dete ne. On je moj svet. Moj smisao. Moj razlog.
Ruke su mu drhtale dok je uzimao telefon kako bi javio supruzi za nezgodu.
- Kako da kažeš majci da joj je dete palo sa drugog sprata? Kako da izgovoriš te reči, a da joj ne slomiš srce? Glas mi puca, biram rečenice, skraćujem istinu, pokušavam da budem jak i miran, iako u sebi gorim. Kažem joj da je povređen, da smo u bolnici, da je svestan.
Svaki izlazak lekara iz sobe mu je zaustavljao dah.
- Molim se tiho, bez velikih reči, onako kako se moliš kad ti je sve oduzeto osim vere. Govorim u sebi: "Bože, uzmi sve što imam, samo mi dete sačuvaj". Kada su rekli da ima "samo" prelom noge i da je sve ostalo u redu, osetio sam olakšanje i težinu u isto vreme. Olakšanje jer je moglo biti neuporedivo gore. Težinu jer znaš da bol tek dolazi, ali i zahvalnost jer si dobio još jednu priliku. Shvatio sam, mog sina je sam Bog pogledao. Spasio ga. Sačuvao. Rođen pod srećnom zvezdom. Tačka. Kraj - napisao je otac dečaka i dodao:
- Dok sam mu držao ruku, znao sam jedno - sve ćemo izdržati. On zbog svoje snage, ja zbog ljubavi. A taj datum 12.12. i hitna koja dolazi u 12h, ovaj strah i ova zahvalnost ostaće zauvek urezani u meni, kao podsetnik koliko je život dragocen i kako je dete svetinja. Bože zahvalan sam ti. I zahvalan ću ti biti do kraja mog života.